уторак, 08. мај 2018.

Љиљана Браловић / НЕПОДЕС



НЕПОДЕС

Три године за редом нас сатирала суша. Издражило се сунце на испуцалу земљу, корен у трави осушило, клицу у семену, сузу у оку! За три године није пало воде ни мрав да се напоји. И зима кад дође она мразовита а сува, без снега. Пресушише бунари, извори отањише, реке као потоци. Једва преживесмо.
Онда севну вишњи, раскопча небеса и пусти такву кишу да вода све однесе! Оно што се у природи беше пробудило, прво наједра, наду се од беса , а онда клону и иструли. И што преоста, натруло, блантаво, никакво. Преживесмо једва и то.
Таман дође година наопослу, родило свега и на трну и на грму, налете нека губа и обрсти и лишће и плодове. Једва мало нешто одбранисмо те се прехранисмо.
Следеће године нам се у комшилук досели рђав човек.
Тада смо се одселили.

Љиљана Браловић


Фотографија Наде Петровић

Нема коментара:

Постави коментар