Укупно приказа странице

понедељак, 12. децембар 2016.

Тони Пердић / Птичица



Птичица

На овој црно-белој слици јасно се препознаје  прецизан хируршки рез уклањања мог оца, који је стајао са моје леве стране. Из новонасталог угла посматрања, сада ја стојим  са леве стране. Уз мене је насмејана моја мајка, скупљене косе и са наочарима за сунце на врху главе. Једва ако ми је две године.У руци држим неку играчку, налик на рог који сам касније препознавао код трапера, у стриповима и који им је служио, ако сам добро схватио, да у њему држе барут. Од ћалета је на слици остао само леви рукав светлог сакоа и била је то адекватна пропорција његовог каснијег присуства у мом животу у односу на мајку.  Убрзо су се развели. Сада препознајем простор иза нас: парк између Стопанске банке и поште у Прилепу, иако данас изгледа много другачије. У централном делу, мегаломаских димензија, налик на стандарде у Северној Кореји, доминира споменик Александру Македонском. Инат је овуда неисцрпан  ресурс, то је одавно познато, али, не разумем  зашто се у мом родном граду инсистира на везама са хеленизмом а  ту им је живео један од највећих епских јунака са ових простора – Краљевић Марко. Добро, постоје сачуване зидине Марковог града, али све је то скрајнуто и запуштено. Чак су и ониже апстрактне скулптуре, са адекватном декоративном расветом (затечене на слици) остављале лепши утисак од данашњег грандиозног копљаника на Букефалу.
А отац? Ретко сам га виђао. Обојица смо, ваљда, били убеђени да има довољно времена. Он је истрајавао у својој немарности,  ја у својој тврдоглавости. Ето, никад нисмо ни стигли да заједно реконструишемо ампутирану половину слике. Већ шест година то чиним сам: Држи ме чврсто за десну руку, искричавог погледа, смешка се и пази да не трепне, док фотограф изговара: птичица! (Како се каже птичица на македонском? Птиченце?)

Фотографија са Пинтереса





недеља, 11. децембар 2016.

Нада Петровић / ТАЧКА




ТАЧКА


Ставио си тачку
на моју реченицу
пре но што сам глас
ил слово уобличила
пре но што ми се мисао
у свест ко птица селица
из подсвести вратила
А да сам само знала
не би ништа рекла
чак и то што сам оћутала
и то бих скратила
Нада Петровић



уторак, 6. децембар 2016.

Nada Petrović / Strah



Strah

Uvuče se pod kožu. Rovari međ rebrima. Nadolazi kao plima. Guši iznutra. Niotkud naplavina, a sve urušava. Ma koliko da bežim , u stopu prati i istrajava.
Znam da je kazna za tuđe greške. Moja je samo nesrećna kob što znam.
Da sam ja kojim slučajem sa one druge strane, sve bi bilo drugačije.
Delimo strah da u tom paklu tuđin ne bude sam.


                                                Nada Petrović






Nada Petrović / Delić sna




Delić sna


Pre nego što poželiš, razmisli da li stvarno sanjaš da ti se želje ostvare, ili su to samo pusti snovi iz kojih ne bi da se budiš...
Kada ljubiš u snu da li su to poljupci koji mogu da ti snove produže ili život stavljaš na kocku, ko zadnju paru, a krupije neku svoju dobit traži?
Razmisli da li su laži ono čime sebe uspavljuješ i sa čim se budiš...
Naš narod je jednom rekao " San je laž a istina java"...Razmisli da li tvoja glava umesto na jastuku, na kamenu može da spava, i da sanja... Na kamenu za pod glavu...
Da li si spreman da se daviš u pedlju vode, kad davljenici bar triput isplivaju na površinu?
Možeš li, danas, sa punim pravom da kažeš, ja ću u pravcu gde tvoja noga gazi?
Svako svoj samar nosi ili traži divljinu...
Možeš li ti, kad ponoć otkuca zadnji čas, da priđeš postelji i šapneš na uvo tvom odraslom sinu, da želiš da živiš iz početka? Možeš li, kad, pre nego što reč izgovoriš, ugledaš brigu koja njega mori?
Možeš li da shvatiš one koji se bore da dobiju, dok ti istu snagu ulažeš da sačuvaš?
Možeš li, hoćeš li, želiš li?
Da li stvarno želiš istu zmiju otrovnicu sa nekim da deliš?... A znaš da je njen otrov dovoljan  za stotinu ...
Snovi su da se sanjaju, život je tu da nas ubije...
Na istoj duži, svako ka svom beskraju... Shvati, sve je u okviru iste ravni, a paralelno nije, niti se sustiže... I sve što brže koračaš, imaš manje vremena da stigneš do cilja... Odjednom , sve je dalje što je bliže, dok nas daljine mame...
Neka i ova noć ostavi poskoke i šarke u starim svlakovima... Zima je blizu, a one ne mogu same kroz smetove...
Ja nemam prava da otkidam od snova koji te bude... U bespoštednoj borbi da međ zmijama koje me odbijaju od puteva, gurajuć strahom ka stranputicama, izdvojim ljude...
U ogledalima današnjeg dana sva moja lica dočekuju i ispraćaju i tvoj san...
Onda kad se tebi završava, mani tek počinje ovaj dan...
A ko će dokle, ko će da zna?...
Evo me, živa sam u ovoj grobnici, koju život zovu, boreći se za deliće sopstvenog sna...


                                      Nada Petrović














четвртак, 1. децембар 2016.

Нада Петровић / У освит



У ОСВИТ


Смиље и босиље
на моје руке,
на моје лице,
насумице,
у освит,
у петлов зов.
Насели селен
у сенке,
у заклон
и затон,
у птичији пој.
Намири немире
празне колевке,
нек клеветници
и клеветнице,
урочници
и урочнице,
ненавидници
и ненавиднице,
кад поодјутри
камен у недрима
кременом расточе.
Нек занавек
невиделом клетву
уроче ил урекну,
све што кажу
и учине,
у трен
да порекну.

Нада Петровић