Нада Петровић / У освит

У ОСВИТ

Смиље и босиље
на моје руке,
на моје лице,
насумице,
у освит,
у петлов зов.

Насели селен
у сенке,
у заклон
и затон,
у птичији пој.

Намири немире
празне колевке,
нек клеветници
и клеветнице,
урочници
и урочнице,
ненавидници
и ненавиднице,
кад поодјутри
камен у недрима
кременом расточе.

Нек занавек
невиделом клетву
уроче ил урекну,
све што кажу
и учине,
у трен
да порекну.

Нада Петровић