понедељак, 12. децембар 2016.

Тони Пердић / Птичица



Птичица

На овој црно-белој слици јасно се препознаје  прецизан хируршки рез уклањања мог оца, који је стајао са моје леве стране. Из новонасталог угла посматрања, сада ја стојим  са леве стране. Уз мене је насмејана моја мајка, скупљене косе и са наочарима за сунце на врху главе. Једва ако ми је две године.У руци држим неку играчку, налик на рог који сам касније препознавао код трапера, у стриповима и који им је служио, ако сам добро схватио, да у њему држе барут. Од ћалета је на слици остао само леви рукав светлог сакоа и била је то адекватна пропорција његовог каснијег присуства у мом животу у односу на мајку.  Убрзо су се развели. Сада препознајем простор иза нас: парк између Стопанске банке и поште у Прилепу, иако данас изгледа много другачије. У централном делу, мегаломаских димензија, налик на стандарде у Северној Кореји, доминира споменик Александру Македонском. Инат је овуда неисцрпан  ресурс, то је одавно познато, али, не разумем  зашто се у мом родном граду инсистира на везама са хеленизмом а  ту им је живео један од највећих епских јунака са ових простора – Краљевић Марко. Добро, постоје сачуване зидине Марковог града, али све је то скрајнуто и запуштено. Чак су и ониже апстрактне скулптуре, са адекватном декоративном расветом (затечене на слици) остављале лепши утисак од данашњег грандиозног копљаника на Букефалу.
А отац? Ретко сам га виђао. Обојица смо, ваљда, били убеђени да има довољно времена. Он је истрајавао у својој немарности,  ја у својој тврдоглавости. Ето, никад нисмо ни стигли да заједно реконструишемо ампутирану половину слике. Већ шест година то чиним сам: Држи ме чврсто за десну руку, искричавог погледа, смешка се и пази да не трепне, док фотограф изговара: птичица! (Како се каже птичица на македонском? Птиченце?)

Фотографија са Пинтереса





Нема коментара:

Постави коментар