понедељак, 05. јун 2017.

Нада Петровић / Вања је отишла



Вања је отишла


Пре него што сам примакао мобилни уву погледао сам на сат. Нисам спавао ни десетак минута, прво ми је то пало на памет, а друго, која ли то будала зове један сат после поноћи. Број ми је био непознат, позивни из Србије.
Нађа се на утишану звоњаву телефона мало протегла и наставила да спава. Рука јој је и даље мирно лежала преко мојих голих груди. Плава, дуга коса јој је прекрила цело лице. Знао сам да се у сну пући. Увек су јој усне напућене на исти начин као када маже кармин, увек када је ухвати јак сан, а увек је чврсто спавала након вечери као што нам је била ова вечерас.
Крља је опет пијан и опет је заборавио разлику од три сата колико је тамо и овде и опет ће о свему и свачему да меље, мисли су се кокичале у мојој глави, чим сам му чуо глас. Прошли пут сам био чврсто одлучио да то буде последњи пут, да више нећу да му дозволим да али нешто ме је у његовом гласу лецнуло пре него што сам га отерао у материну.  У почетку нисам схватио шта је то нешто, а онда ми је синуло, па он када је пијан и када пева никад не муца, а сада су му речи биле искидане, по неколико пута запињале код сваког слога. Једино што сам разумео је Вањино име. Никада ми је није поменуо од како сам из Србије отишао. Говорио је о свему и свачему, али о њој ни речи. Добро је  знао да би ме то наљутило, а то му не би било у интересу. Очекивао је да ћу и за њега да нађем посао у Москви. Узалуд је очекивао и ја и он смо то знали.
Стани, рекао сам мало гласније. Где си запео? Понови, наставио сам, тешком муком успевајући да исконтролишем глас и осећања. Поновио је: „Твоје Вање више нема. Малочас сам чуо. Сахранили је пре двадесетак дана. Не знам детаљље, кад сазнам јавићу ти“.
Ћутао сам и Крља је ћутао. Вероватно је то трајало минут или два али се мени учинило цела вечност. Онда је питао да сам још увек ту и како није добио одговор прекинуо везу.
Благо сам склонио Нађину руку и полако се извукао из загрљаја њених ногу. Нисам знао да ли и даље спава или се само прави. Никада нисам био сигуран ни једна жена шта осећа или зашто нешто ради. Једино сам Вању разумео. Разумео све до сада.
Облачио сам се механички, механички сам ставио џезву на ринглу, механички запалио цигарету док сам седао на хоклицу прекривену дречавом седалицом са ресама. Ништа нисам мислио, ништа осећао. Једино ми је било важно да попијем неколико гутљаја кафе, да се разборавим.
Моја Вања је значи отишла. Будала. Увек је била будала. Чак и онда када је пристала да буде са мном. Она, најлепша жена у граду. Слободна. Ја ожењен. Она која ме је увек чекала. Која је била срећна само на трен да ме види. Моја Вања због које сам хтео и децу и жену да оставим у једном трену, али која то није дала. Моја Вања која је наставила да ме воли чак и онда када сам отишао, када сам престао да је зовем, када бих јој само реч две рекао када би она позвала. Моја Вања која је све ређе звала. Тек сада ми пада на памет да вероватно није имала пара да уплати допуну за телефон. Моја Вања која последњих две три године није имала посао и која није хтела то да ми каже, вероватно да ме не секира. Сазнао сам успут од људи који су је знали и које сам случајно срео када су дошли овде на некој од грађевина да раде.
Док испијам врелу текућину помислих од чега ли је живела, па она нигде никог сем мене није имала, у то сам по цену живота био сигуран. Моја Вања која је све из куће продала што се продати могло када сам кренуо овамо, да бих имао, да не трпим, вратићу кад се снађем, говорила је, а ја сам је тада јако загрлио и тихо рекао, нећу да ти вратим, добићеш карту у једном правцу ако буде среће да се снађем, а ти за то време буди јака. Видео сам, тада, да је усну загризла, али ништа није рекла. Ћутала је и посматрала ме као да ме први пут види. Знао сам да је нешто мучи, нисам питао шта.
Ја сам обична ништарија која је увек бежала од проблема. Од проблема и од жена. А тада, тада сам побегао и од ње и од оне моје венчане која ме је код куће чекала са рачунима, са обавезама, са питањима, отромбољена и вечно нарогушена.
Нисам осетио када је Нађа устала, нити када се обукла. Пришла ми је и пољубила ме у раме, по навици, завукла руку у џеп сакоа који је стајао на чивилуку крај улазних врата, из новчаника извукла једну од крупнијих новчаница и по већ устаљеној навици, без речи, изашла у ноћ.  
Руке су почеле да ми се тресу док сам другу кафу закувавао, постајући свестан да је кривица моја. Да би све било другачије само да сам карту у једном правцу послао. А ја, па ја јој ни Нову годину па ни рођендан нисам честитао. Кад оно беше? Аха... Знам. Пре три недеље. Пре двадесетак дана. Па она је... Она је... Она је на свој рођендан...
Последњих тридесет година, од онда када ми је мајка лежала на рукама отворених очију нисам се заплакао. Нисам све до сада. Али то није био плач због Вање. Плакао сам због себе и због свих жена  које су ме волеле и којима ни делић љубави нисам узвратио. Жена које сам волео само ако су оне волеле мене. Волео себе у њима. Само, једино и увек себе. Као што Нађа воли себе, довољно воли да никад себе никоме не даје без пара. Што више пара више и љубави.
Нагло сам устао. Толико нагло да је столица пала на под, а седалица одлетела на сред кухиње. Пришао сакоу, узео новчаник, из мале преграде, оне са шниром,  извукао авионску карту, коју сам купио чим сам нашао сигуран посао и пристојан смештај. У једном тренутку ми се учинило да уместо воденог жига видим Вањин насмејан лик.


                                                                              Нада Петровић



Фотографија из личног албума који носи назив Русија




7 коментара:

  1. Може се звати "Карта у једном правцу", или само "Вања". Мало таквих вања на овом свету има!

    ОдговориИзбриши
  2. Наравно, велико В омашим у штампању!!!

    ОдговориИзбриши
  3. Uh... šta da kažem a da ne deluje kurtoazno ispod priče koja ostavlja bez teksta.

    ОдговориИзбриши
  4. Dirljivo... Rađamo se sa poklonjenom kartom u jednom smeru... Jedini siguran put.

    ОдговориИзбриши
  5. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши