„Педесет динара двадесет цветова зове. Да госпођо, педесет динара. За сто динара имате таман да потопите у пет литара воде. После додате четири кила шећера, три до четири лимунтуса или лимуна, ако имате. Дође вам око осам флаша густог сока. Да, госпођо, од четрдесет цветова.“
„Извините, господине, шта сте питали? А... нужник... то вам је са друге стране па бочно, низ степенице па у подрум. Како ће да нађете, питате? Пише, мој господине, пише... горе високо изнад степеница... и смрди господине, смрди к'о поред сваког јавног нужника “
„Не госпођо, немам кантарион, још је рано. Да госпођо, донећу када га буде било.“
„Не, хвала Маро, не пије ми се кафа. Знам, мила моја, да ћеш мени да наплатиш само десет динара, али већ сам попила три.“
„Да, госпођо драга, двадесет цветова за педесет динара. Добро, може за четрдесет ови ситнији.“
Уста ме заболеше од причања. Немам више воље ни реч да проговорим, нити снаге да седим на бетонском испусту. Треперим кȏ лист на ветру. Само да се комуналци не појаве. То што ће да ми узму торбу са цветовима зове, некако ћу и да прежалим, ал’ одакле да им казну платим, ако је напишу?
Џабе ја све ово причам. Она госпођа са ноктима дужим од прстију, зар ће она сок да прави? Ако она то уради за малић има да се бесим на бандеру, ону што је наџегерише на сред раскрснице, па је бар једном месечно нека пијана будала закачи. А и онај господин.... па он поред господе није ни прошо. Погле како се тетура. Попило то буре пива па би сад да одлије. Гори је од оне што пита за кантарион. Та не би ни чекала да оде до клозета него би низ ноге. Не би јој први пут било, већ сам је са мокрим коленима виђала. А и ти комуналци... што шверцере не дирају, него намет по сиротињи? Ух, како би ми добро дошла кафа. Баш ми се пије. Мање би ми се пила да је Мара није поменула.
Погле... Жаре... Мој школски... Добро је да ме није видео. Он, најгори ђак у школи, што ме дочекао у другој години и испратио у трећој, сад у лимузини са затамљеним стаклима. А ја? Ја која сам кроз школу лагано... Ма нећу ни да се сећам, ја сам сад нико и ништа.
Мајко моја, ако не продам још две-три везе, мораћу пешице да се кући вратим. Да ме неко пита где сам била, нигде; шта сам радила, ништа. Што сам овде долазила ни сама не знам. Тек да у кући не седим. Да поваздан и сву ноћ не пребирем сопствену муку и још да кажем да сам сама крива.
Уморна сам и то је добро. Сан човека превари и одузме му сећање на глад и умор. Сан је најбоља занимација за човека који је сам и уз то пука сиротиња.
„Да, госпођо, ово је цвет зове. Добра је за презнојавање код температуре и за миран сан. Брала сам је у шуми. Далеко од путева.“
„Не, господине. Не познајемо се. Не, господине, никад ни једног Жарета нисам познавала. Не, господине, у школу нисам ишла. Погледајте ми руке, господине, да сам писмена, зар би ми руке биле као да сам се са мачкама гребала? До виђења, господине, и извините што нисам та Вера коју сте некада знали, са којом сте у школу ишли. Кад мало боље размислим, познавала сам једну Веру, давно. Личила је на ту Веру о којој сте сад причали. Баш је на њу личила.“
„Извините, господине, шта сте питали? А... нужник... то вам је са друге стране па бочно, низ степенице па у подрум. Како ће да нађете, питате? Пише, мој господине, пише... горе високо изнад степеница... и смрди господине, смрди к'о поред сваког јавног нужника “
„Не госпођо, немам кантарион, још је рано. Да госпођо, донећу када га буде било.“
„Не, хвала Маро, не пије ми се кафа. Знам, мила моја, да ћеш мени да наплатиш само десет динара, али већ сам попила три.“
„Да, госпођо драга, двадесет цветова за педесет динара. Добро, може за четрдесет ови ситнији.“
Уста ме заболеше од причања. Немам више воље ни реч да проговорим, нити снаге да седим на бетонском испусту. Треперим кȏ лист на ветру. Само да се комуналци не појаве. То што ће да ми узму торбу са цветовима зове, некако ћу и да прежалим, ал’ одакле да им казну платим, ако је напишу?
Џабе ја све ово причам. Она госпођа са ноктима дужим од прстију, зар ће она сок да прави? Ако она то уради за малић има да се бесим на бандеру, ону што је наџегерише на сред раскрснице, па је бар једном месечно нека пијана будала закачи. А и онај господин.... па он поред господе није ни прошо. Погле како се тетура. Попило то буре пива па би сад да одлије. Гори је од оне што пита за кантарион. Та не би ни чекала да оде до клозета него би низ ноге. Не би јој први пут било, већ сам је са мокрим коленима виђала. А и ти комуналци... што шверцере не дирају, него намет по сиротињи? Ух, како би ми добро дошла кафа. Баш ми се пије. Мање би ми се пила да је Мара није поменула.
Погле... Жаре... Мој школски... Добро је да ме није видео. Он, најгори ђак у школи, што ме дочекао у другој години и испратио у трећој, сад у лимузини са затамљеним стаклима. А ја? Ја која сам кроз школу лагано... Ма нећу ни да се сећам, ја сам сад нико и ништа.
Мајко моја, ако не продам још две-три везе, мораћу пешице да се кући вратим. Да ме неко пита где сам била, нигде; шта сам радила, ништа. Што сам овде долазила ни сама не знам. Тек да у кући не седим. Да поваздан и сву ноћ не пребирем сопствену муку и још да кажем да сам сама крива.
Уморна сам и то је добро. Сан човека превари и одузме му сећање на глад и умор. Сан је најбоља занимација за човека који је сам и уз то пука сиротиња.
„Да, госпођо, ово је цвет зове. Добра је за презнојавање код температуре и за миран сан. Брала сам је у шуми. Далеко од путева.“
„Не, господине. Не познајемо се. Не, господине, никад ни једног Жарета нисам познавала. Не, господине, у школу нисам ишла. Погледајте ми руке, господине, да сам писмена, зар би ми руке биле као да сам се са мачкама гребала? До виђења, господине, и извините што нисам та Вера коју сте некада знали, са којом сте у школу ишли. Кад мало боље размислим, познавала сам једну Веру, давно. Личила је на ту Веру о којој сте сад причали. Баш је на њу личила.“
Нада Петровић
Прича из збирке "Реч у збегу"
Нема коментара:
Постави коментар