Pisce će da hapse
Zlatko je sve razrede osnovne škole prošao bez ponavljanja iz jednog jedinog razloga, bio je miran na časovima. I sve razrede trogodišnje srednje škole je, takođe, prošao redovno iz tog istog razloga uz objašnjenje da pažljivo sluša, da je sve u svemu poslušan i dobar.
Zlatko je pre pet godina zagazio u petu deceniju i kao radnik zadržao iste metode koje je imao kao đak, metode kojima je išao napred. Poslušan je, redovan, nema izostanaka, nema bolovanja, ne progovara, ne promišlja, ne razmišlja, izvršava naređenja.
Zlatko leže uvek u devet uveče, ustaje u pet ujutru, doručkuje, sprema se za posao, radi, vraća se sa posla, ruča, večera, pa krevet. Male pauze između ovih rutinskih radnji su hranjanje golubova i besomučno vikanje na majku. Uvek mu sve smeta, nikad mu nije ništa dovoljno dobro, ničim nije zadovoljan. Da nije te vike čovek bi sa strane pomislio da je robot, da mu je ugrađen čip, da je mašina koja nepogrešivo uvek ide istom brzinom istim kolosekom. Ta vika je njegov izduvni ventil, ona mu služi da pročisti ventile. Zahvaljujući njoj on svakog jutra iznova bez misli, bez osećanja, bez ičega što bi moglo, makar na trenutak, da poremeti njegove rituale, ustaje i potpuno mehanički kreće u novi dan. To pražnjenje kroz viku na majku je njegova opruga za navijanje.
Zlatko nikada nije pročitao ni jednu knjigu. Njegov rečnik se sveo na manje od 500 reči. On nema drugare s kojima bi popio kafu ili išao na utakmicu. Utakmica ga ne zanima, a drugari mu nisu potrebni, knjige su za one koji tek treba nešto da nauče, a on već sve zna.
Zlatko je idealan za novi poredak. Njemu ne treba ništa više nego što ima. Uvek u kreditima, ali i pored toga nikada nije zakasnio ni jedan jedini dan sa plaćanjem računa za struju, telefon, komunalije, ekonomsku taksu, porez, prirez, narez... Jedina misao je kada će zadnja rata duga banci, namera mu je da potpiše novi ugovor. Nikada more, nikada pasoš, nikada ništa sem nevidljivom žicom ograđen prostor svakidašnjeg kretanja. On nikada ne prelazi put van pešačkog prelaza, nikada ne gazi travu, ne puši na javnim mestima, ne puši ni na tajnim, gleda na TVu rijalitije i veruje da je iznad onih koji u njemu učestvuju, u poslednje vreme veruje da je iznad svih ostalih i u realnom životu, dokaz za to je da su na TVu, po njegovom mišljenju, uvek najpametniji...
Zlatko živi svoj život po pravilima i počinje, od pre nekoliko meseci, da traži da i drugi bespogovorno poštuju ta pravila. Za sada je uspeo da se posvađa sa komšijama, da napiše nekoliko prijava poznanicima, da praćkom razbije uličnu svetiljku koja mu smeta da zaspi...
Zlatko me je jutros sreo i u prolazu, bez pozdrava mi rekao: „Čujem da si knjigu objavila. Pitam se što mirna ne sediš na dupe. Pisce će da hapse.“ Nakon desetak godina to je bilo prvi put da sam ga čula da govori iako ga viđam skoro svakodnevno. Stala sam kao ukopana. Stajala sam na tom mestu dobrih petnaestak minuta, okrenula na peti i kući se vratila. Uključila komp, potražila na netu Orvela i počela da iznova čitam tu knjigu. 1984. je davno počela, a ja zauzeta svakodnevljem nisam to ni primetila. Stajem na 81. strani i čitam jednu istu rečenicu: “ Najzad; najzad; najzad su to učinili!”
Isključujem komp, krećem ka kuhinji, pristavljam lonče za drugu kafu, imam osećaj da su svuda oko mene uključene kamere, da me Veliki Brat pomno posmatra… Isključujem ringlu, vraćam se u još topao krevet, pokrivam preko glave sa nadam da ću uskoro da se probudim, da je sve ovo samo noćna mora izazvana lošim varenjem.
Zlatko je pre pet godina zagazio u petu deceniju i kao radnik zadržao iste metode koje je imao kao đak, metode kojima je išao napred. Poslušan je, redovan, nema izostanaka, nema bolovanja, ne progovara, ne promišlja, ne razmišlja, izvršava naređenja.
Zlatko leže uvek u devet uveče, ustaje u pet ujutru, doručkuje, sprema se za posao, radi, vraća se sa posla, ruča, večera, pa krevet. Male pauze između ovih rutinskih radnji su hranjanje golubova i besomučno vikanje na majku. Uvek mu sve smeta, nikad mu nije ništa dovoljno dobro, ničim nije zadovoljan. Da nije te vike čovek bi sa strane pomislio da je robot, da mu je ugrađen čip, da je mašina koja nepogrešivo uvek ide istom brzinom istim kolosekom. Ta vika je njegov izduvni ventil, ona mu služi da pročisti ventile. Zahvaljujući njoj on svakog jutra iznova bez misli, bez osećanja, bez ičega što bi moglo, makar na trenutak, da poremeti njegove rituale, ustaje i potpuno mehanički kreće u novi dan. To pražnjenje kroz viku na majku je njegova opruga za navijanje.
Zlatko nikada nije pročitao ni jednu knjigu. Njegov rečnik se sveo na manje od 500 reči. On nema drugare s kojima bi popio kafu ili išao na utakmicu. Utakmica ga ne zanima, a drugari mu nisu potrebni, knjige su za one koji tek treba nešto da nauče, a on već sve zna.
Zlatko je idealan za novi poredak. Njemu ne treba ništa više nego što ima. Uvek u kreditima, ali i pored toga nikada nije zakasnio ni jedan jedini dan sa plaćanjem računa za struju, telefon, komunalije, ekonomsku taksu, porez, prirez, narez... Jedina misao je kada će zadnja rata duga banci, namera mu je da potpiše novi ugovor. Nikada more, nikada pasoš, nikada ništa sem nevidljivom žicom ograđen prostor svakidašnjeg kretanja. On nikada ne prelazi put van pešačkog prelaza, nikada ne gazi travu, ne puši na javnim mestima, ne puši ni na tajnim, gleda na TVu rijalitije i veruje da je iznad onih koji u njemu učestvuju, u poslednje vreme veruje da je iznad svih ostalih i u realnom životu, dokaz za to je da su na TVu, po njegovom mišljenju, uvek najpametniji...
Zlatko živi svoj život po pravilima i počinje, od pre nekoliko meseci, da traži da i drugi bespogovorno poštuju ta pravila. Za sada je uspeo da se posvađa sa komšijama, da napiše nekoliko prijava poznanicima, da praćkom razbije uličnu svetiljku koja mu smeta da zaspi...
Zlatko me je jutros sreo i u prolazu, bez pozdrava mi rekao: „Čujem da si knjigu objavila. Pitam se što mirna ne sediš na dupe. Pisce će da hapse.“ Nakon desetak godina to je bilo prvi put da sam ga čula da govori iako ga viđam skoro svakodnevno. Stala sam kao ukopana. Stajala sam na tom mestu dobrih petnaestak minuta, okrenula na peti i kući se vratila. Uključila komp, potražila na netu Orvela i počela da iznova čitam tu knjigu. 1984. je davno počela, a ja zauzeta svakodnevljem nisam to ni primetila. Stajem na 81. strani i čitam jednu istu rečenicu: “ Najzad; najzad; najzad su to učinili!”
Isključujem komp, krećem ka kuhinji, pristavljam lonče za drugu kafu, imam osećaj da su svuda oko mene uključene kamere, da me Veliki Brat pomno posmatra… Isključujem ringlu, vraćam se u još topao krevet, pokrivam preko glave sa nadam da ću uskoro da se probudim, da je sve ovo samo noćna mora izazvana lošim varenjem.
PS: Probudite me kad opasnost prođe
Fotka je nekada davno pokupljena sa neta... Čija je nemam pojma...
Шта рећи?
ОдговориИзбришиMožda progovoriti kad opasnost prođe...
Избриши