Укупно приказа странице

петак, 1. јун 2018.

Nada Petrović / “Mogu i ovi i oni nekada na silu nas da gurnu u Evropu, ali Evropa nikada neće ući u nas”




“Mogu i ovi i oni nekada na silu nas da gurnu u Evropu, ali Evropa nikada neće ući u nas”

 

Četvrtak… Javljaju da je 30 stepeni temperatura… Taksista kraj kog prolazim psuje na sva usta i pominje cifru od 33… Psovao je i jesenas, ako se ne varam i zimus…
Ulazim u poštu… Devojke iza šaltera ljubazne iako se  vidi da su umorne… Jedna od njih komentariše kako je ubi vreme. Ispred šaltera čovek potpuno sede kose sa rančićem na leđima ide od jednog do drugog šaltera i moli da mu popune neke papire zato što ne vidi. Ne verujem da je viši od metar i po i da ima više od četrdeset kila. On se ni na šta i ni na koga ne žali, samo pokušava da popuni formulare. Kada mu ponudim pomoć odbija i nastavlja da ide od šaltera do šaltera i tiho moli.
U pešačkoj zoni nekoliko štandova sa prospektima. Nisam najbolje videla o čemu se radi niti šta reklamiraju, ali sam instinktivno sigurna da je nešto u vezi kontrola, zdravlja, apoteka… Kraj jednih kolica u obliku limenke za piće, stoje dve devojke u uniformi. Suknjice glohaste, modroplave, bele majice sa amblemom. Iz kolica koja su napunjena ledom i limenkama, vade biljni čaj sa ukusom limuna, kajsije, narandže… Otvaraju i pružaju prolaznicima…
U početku se prolaznici malo sklanjaju, ali su devojke uporne i ljubazne. Negazirano osvežavajuće piće, ponavljaju. Dvadesetak metara dalje još jedna ista takva kolica i još dve devojke kao da su bliznakinje…
Počinju da prilaze prolaznici i da uzimaju ponuđeno… Posmatram ih sa desetak metara udaljenosti.
Gospodin i gospođa od nekih četrdesetak godina ćutke ispijaju. Gospođa nakon nekoliko gutljaja staje i ubacuje konzervu u korpu za otpadke. Konzerva se usput izokreće i počinje da kroz rešetke curi tečnost na mermerne ploče. Nije nešto naročito - progovara svom saputniku. On odmače konzervu i kao loptu ubaci je u obruč korpe. Sada je mlaz već bio kao česmica. Koraknu korak – dva pa kroz zube gospođi reče: “Tebi ništa ne valja ako se žestoko ne plati. A ne pitaš da l’ ja mogu da zaradim toliko da ti nešto valja”… Udaljuju se…
Dečkić od desetak godina vuče jednog od otprilike četrnaest, ka kolicima. Staju u red. Uzimaju čaj. Udaljuju se do prvog ispusta zgrade, ostavljaju neotpivene konzerve, trče do druge ekipe promotera, ponovo uzimaju… Vraćaju se do prvih limenki i smeju na sav glas. Eto, oni su pobednici, uspeli su da nekoga nadmudre i duplo uzmu…
Mlada Romkinja prilazi nekom svom i kaže: “Za sirotinju je najbolje da u centru živi. U centru uvek nešto džaba daju”.
Izrazito mršava ženica od oko 65 godina, prilazi i moli da joj daju čaj ali da ga ne otvaraju. Devojke ljubazno objašnjavaju da je to protivno pravilima. Ona uzima hladni aromatizovani čaj dok joj grč prolazi licem, kao da je neko noktom zagrebao. Dok prolazi kraj mene čujem kako sama sa sobom razgovara: “A htela sam samo unuku da ponesem”.
Prilazi đačić, verovatno prvačić. Pruža ruku. Devojka u uniformi ga pita koliko godina ima, on odgovara stidljivo devet. Promoterka reče da su pravila takva da ne sme da mu da. Dečačiću rumen udari u obraze. Savi glavu i poče lagano da se udaljava. Devojka sa glohnastom suknjicom i markiranom bluzom, pruža otvorenu konzervu ženi koja je prva u redu. Moli je da odnese dečaku. Žena uzima, sustiže dečkića, pruža mu. Opet rumen na licu, ali se i osmeh pojavljuje.
Ponovo hvale kako je čaj zdrav. Kako je prirodan. Pada mi na pamet da onda nema logike što dečku nije dala direktno nego je tražila posrednika, što su takva pravila.
Nastavljam ka pijaci. Na ulici, na klupama, na ispustima zgrada pedesetak praznih konzervi. U korpama za otpadke tek desetak. Na mermernim pločama i dvadesetak propagandnih listova za besplatno lečenje, za popuste, za ko zna šta i ko zna gde. Čak se i jedna prazna plastična flašica od vode i jedna od nekog gaziranog pića kotrljaju.
Samoj sebi u sebi šapućem: “Mogu i ovi i oni nekada na silu nas da gurnu u Evropu, ali Evropa nikada neće ući u nas”. Da, to mi pada na pamet i o tome razmišljam, a onda se setih spota koji sam odgledala pre petnaestak dana o đubretu u nekoj ulici iz koje se vidi Ajfelova kula, o komentaru da su sve to migranti… Možda su tamo višak migranti, ali ovde treba nešto drugo. Ne pomaže usrana motka, ne pomažu ni zakoni, treba debelo jedno dvadesetak rebnuti onde gde ih najviše boli, po džepu… Ali ne po principu tolko i tolko hiljada, nego deset procenata od mesečnih primanja prvi put, drugi duplo više… A minimalno, za one koji nemaju para, dan ili dva rad na skupljanju papira i papirića, konzervi i … Bile bi nam ulice za primer. Mogla bi ta daleka Jevropa da nam zavidi…
I ponovo prolazim kraj taksiste… I on ponovo psuje vrućinu i sve redom… I ponovo je bez mušterija… Verovatno su i drugi čuli i zapamtili…
Zemaljski dani i dalje teku jedan za drugim. Zamaljski dani u zemlji gde je mnogima lakše isterati zmiju iz džepa nego im u tintare uterati osnovna i elementarna pravila kulture. Kritična masa nekulturnih je davno prevazišla prihvatljiv nivo.
I šta onda? Ništa... Idemo dalje... Doći će valjda vreme da se sete da ekološke zakone primenjuju i nekulturu koja se granični sa glupošću naplaćuju... Eh, kad bi to krenuli kako bi nam reke i parkovi bili čisti, kako bi Srbijica naša bila mali raj za velike i male...  



                                                               Nada Petrović

Fotografija je preuzeta odavde

2 коментара:

  1. U pravu si za ono: po džepu! To je izgleda jedini način da se nečemu naučimo jer ti isti ljudi kad odu "preko grane" ni pod razno ne bi bacili đubre tamo gde mu nije mesto. Kazna sledi, a i boli.

    ОдговориИзбриши