Ksenofobija = borba za opstanak
Osamdesetih godina prošlog veka u naselju je
živeo neki Kolović. Preko leta je spavao po poljskim skloništima, onde gde
kopači predahnu sat-dva nakon ručka, kad zvezda upeče toliko da se ne vidi ni
motika, a kamo li struk kukuruza. Zimi su mu otvarali stare kuće da se skloni
od kijameta. Nikad nije bio napolju kad puca drvo i kamen.
Taj Kolović nikada nije bio gladan. O njemu je
brinulo naselje. Žene su umele da mu iznesu parče vrućeg hleba natopljenog
mašću, posutog alevom paprikom i solju. Druge su brže-bolje davale mu pitu sa
koprivama ili zeljem.
Bilo je dana kada je odbijao da uzme, govoreći
da će da dođe drugi put, da nije gladan, da nema gde da ostavi… Bilo je dana
kada je uzimao pa davao mačkama i psima koji su za njim išli u vrsti, barabar,
bez zadžerica i kidisanja.
U to vreme nije bilo pasa lutalica. Ni mački
skitnica. Svaka domaća životinjka je imala svog gospodara i svoje ognjište.
Nije bilo beskućnika koji spavaju ispod mostova, nije bilo klošara koji su bili
ničiji. Pa i taj Kolović je bio naš. O njemu su svi iz naselja brinuli.
Garderobu je dobijao od onih kojima je omalela
ili su mu davali onu koja je pretekla upokojenom. Ponekad bi u dobijenim pantalonama
ili sakou pronašao petobanku i tad bi
umeo da sedne ispred prodavnice sa flašom piva u rukama i zapeva iz sveg glasa
kako je život lep.
U to vreme nije bilo narodnih kuhinja, za tim
nije bilo potrebe. Koloviću je kuhinja bila onde gde bi na vrata zakucao. Onde
gde bi nekome pripomogao. Onde gde su ljudi živeli. Bilo je to vreme dok su
ljudi bili ljudi i imalo ih je. Da, bilo ih je na svakom koraku.
A sada? Sada kažu da postoje skitnice i beskućnici.
I psi i mačke i ljudi lutalice. Da postoje gladni i odbačeni. Da postoje oni o
kojima niko ne brine i za koje nikog nije briga. Da su se nakotili neljudi koji
decu monstrume vaspitavaju da spaljuju nemoćne bez svrtišta i skloništa.
Fotografija preuzeta ovde
I još kažu da će te naše mučenike beskućnike da
ostave ispod mostova, u prolazima i podvozima, u napuštenim grobnicama… Da će
njih da prepuste sudbini koja se ne može poželeti ni najljućim neprijateljima,
ali će zato neke koji su došli iz tri lepe da smeste u napuštene kuće, da će da
im obezbede posao, hranu, garderobu… Još ima onih koji kažu da naš znoj smrdi,
a njihova govna mirišu. Onih koji bi da preko tuđih grbača i praznih ognjišta postanu
humani, da napune našu mučenicu zemljicu onima koje ne razumemo i koji nas neće
nikada razumeti. I još kažu da moramo da naučimo novu reč. Ksenofobija kažu,
strah od stranaca dodaju. Ne razumeju da ovo nije strah nego borba za opstanak.
Da se ovaj narod još uvek seća poslovice gde se kaže: Potkošulja od košulje
milija. Ne shvataju da jedino ono što su im dedovi i očevi ostavili mogu da
poklanjaju i darivaju, ali pre toga da vrate sve ono što su od naše Srbijice
džabuleka dobijali i dobili od drugog svetskog naovamo.
Ne… Nisam ksenofob ali se sećam kako su devedesetih
barikade postavljane da naši koje su proterali iz drugih republika ne uđu u neke
“njihove” gradove, sećam se kako su naše mučenike koji su sa svojih ognjišta jedva
pobegli od bajoneta i čakija smeštali u kolektivne smeštaje… Sećam se…
Pre nego što nas nauče novoj reči trebalo bi
sva sećanja da nam izbrišu.
Nada Petrović
Fotografija je sa neta usput pokupljena
Нема коментара:
Постави коментар