Nada Petrović / Poezija / ***

***

Da su sada i ovde

Aurelije i Hadrijan bi besede započinjali

i završavali tvojim imenom,

moja Marija,

a ja bih skupljao vojsku

i zapalio Rim

ili otišao

kao što si ti otišla

kada sam se zatvorio krugovima

onoga što zavisi

i onoga što ne zavisi od nas

i izgubio u tom međuprostoru

i tražio izlaz do iznemoglosti,

ali bez tebe nije postojao put.

Ostao sam zarobljen sećanjima,

tek ponekad preko ograde provirim,

desi se slučajnost da na tren dva vidim

tvoju senku koja se mimikrijom pretvara

u dugu, Koena  ili Auroru Borealis

i jedino tada u vlastitom životu živim

sve ostalo je uloga kralja il` prosjaka

u predstavi koja mi je dodeljena.

                                                       Nada Petrović

Fotografija iz lične arhive

Нада Петровић / Поезија / Црна тачка бескраја

Црна тачка бескраја


Седим у полутами ...
Гледам у црну тачку на испраној црној јакни...

Суздржавам се да не вриснем,
да не зајаучем,
да не заплачем...

Покушавам да сакупим снаге
да не посустанем,
да не поклекнем,
да не паднем...

Нигде излаза из мрклине...

Питам се куда даље...
И како...

Коме са овим сећањима ?

                                                          Нада Петровић

И песма и фотографија су настале, у првој половини новембра 2012. године, на градилишту где су се радили објекти за Олимпијаду у Сочију... На градилишту које се налази на самој Абхазијској граници... У тренутку када сам схватила да сам обманута за плату, за социјално и пензијско осигурање, да се мобинг из сата у сат појачава са циљем да напустим све и одем без динара... Не бих била прва, а вала ни последња, знала сам... И сви су знали...

... И тог јутра су јавили да је један радник тешко повређен... И није био први нити последњи... Срећници су они који су се на својим ногама вратили...

На фотографији су Чечени који се договарају како да се заштите, кога да подмите да би извукли новац за посао који је одрађен...  Говорили су тихо, али због одјека у празним просторијама, нешто сам чула, понешто наслутила... Тек када су ме видели нагло су почели да цртају по прашини бетонске плоче зидове које треба да зидају и нешто ме запиткивали, иако су на сва питања унапред одговоре знали...  

У даљини се Кавказ облачио у ледену покорицу и маглу...У тим тренуцимa ми се чинило да је то крај света, други пут сам знала да ће крај за мене настати тек онда када избришем сећања на све сузе, клетве, крв, зној и псовке које сам тих дана чула...

Данас, док ово исписујем, не видим ни почетак краја... Сећања су жива и као жива рана боле и трају...

Govor Ive Andrića kod uručivanja Nobeleove nagrade za književnost

Govor Ive Andrića kod uručivanja Nobeleove nagrade za književnost, Koncert Hol u Stokholmu, 10. decembar 1961.

„Moja domovina je zaista mala zemlja među svetovima, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam sretan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno, ali iskreno da izrazim.“

https://www.youtube.com/watch?v=5DIVq7EeJKQ

Нада Петровић /Проза / Ловац на змије

Ловац на змије

Питање да ли се ико сећа... Рођендан му је био на данашњи дан... А њега нема... Целу вечност... Донећу гвожђе на грудима ил` у њима, говорио је кад је одлазио... И био је зазидан у гвоздене зидове кад су га враћали... Питам се да ли та конзерва, у којој је, још увек постоји... И да ли је био у њој... Да ли би ме се сећао сада, да се онда вратио, а да мене није било... И да ли је ичег било, или су сећања наменска... Да боли нешто далеко, изгубљено, да не би садашња бол одузела снагу...

Ловац на змије... Да... Памтим како ми се једном тако представио држећи у рукама флашу у којој је шарка опијена дуванским димом била скоро без покрета... Лагано је накренуо грлић ка надланици... Гмизавац се нежно обмотао, а ја, између страха и знатижеље, била сам хипнотисана погледом његових очију у којима је титрао смешак... Додирни је, рекао је... Не бој се... Ја сам ту... И додирнула сам, осећајући да је страх исклизнуо из природног лежишта...

Касније, много касније... Исто је рекао: „Jа сам ту...Додирни“... И пре него што је реченицу завршио схватио је, о томе ми је некако пред одлазак поменуо, кад смо се успут срели... Схватио, не верујући својим очима , да ме нема... Као да је омамљен димом цигарете пропустио трен када сам отишла...

Ловац на змије... Нада Петровић... 1. награда на конкурсу „Најлуђе у име љубави…“- Дерета ( кратка прича) ..  2011. година

Милорад Петровић Сељанчица – Стихови -

                             

                              Милорад Петровић   
                                    Сељанчица
                                   (1875—1921)

ЈЕСЕН СТИЖЕ, ДУЊО МОЈА

Јесен стиже, дуњо моја,

јесен рана.

Од јесени до јесени,

све се село већ ижени.

Душо моја, бежи мени!

Не варај јарана!

Сваке ноћи, дуњо моја,

сваког дана,

бројим сате, мислим на те,

душо моја, умрех за те!

Буди моја, благо мени!

Не варај јарана!

Младост прође, дуњо моја,

младост рана.

Ја те, душо, жељан оста',

чекања је било доста.

Бежи мени о јесени!

Не варај јарана!

dunje

 Dunjac,(dunjci)

https://www.youtube.com/watch?v=KA-Gf4g_j6c  

Нада Петровић / Поезија / Додири

Додири

Расађујем прсте своје

по корењу дивље траве.

Додиром да искласају,

кад заресе да се јаве.

На ноктима гнездо прави

пола човек, пола птица,

једном руком нежно грли,

другом кида део лица.

( из збирке Додири... 1995.г..... Нада Петровић)

Нада Петровић / Поезија / Пре и после

Пре и после

Ушли смо у цркву,

целивали иконе,

прекрстили се,

упалили свеће за здравље

и изашли на прстима.

Пред вратима светиње

скинули смо бога са неба,

ореоле побацали свецима,

а други су се крстили за нама.

                                                                           Нада Петровић

                                                        ( Збирка Додири... 1995.г...)

Iz početka

Krećem iz početka

kao da mi je prvi put

naokolkom.