Седим у полутами ...
Гледам у црну тачку на испраној црној јакни...
Суздржавам се да не вриснем,
да не зајаучем,
да не заплачем...
Покушавам да сакупим снаге
да не посустанем,
да не поклекнем,
да не паднем...
Нигде излаза из мрклине...
Питам се куда даље...
И како...
Коме са овим сећањима ?
Нада Петровић
И песма и фотографија су настале, у првој
половини новембра 2012. године, на градилишту где су се радили објекти за
Олимпијаду у Сочију... На градилишту које се налази на самој Абхазијској
граници... У тренутку када сам схватила да сам обманута за плату, за социјално
и пензијско осигурање, да се мобинг из сата у сат појачава са циљем да напустим
све и одем без динара... Не бих била прва, а вала ни последња, знала сам... И
сви су знали...
... И тог јутра су јавили да је један радник тешко
повређен... И није био први нити последњи... Срећници су они који су се на
својим ногама вратили...
На фотографији су Чечени који се договарају како
да се заштите, кога да подмите да би извукли новац за посао који је одрађен... Говорили су тихо, али због одјека у празним
просторијама, нешто сам чула, понешто наслутила... Тек када су ме видели нагло
су почели да цртају по прашини бетонске плоче зидове које треба да зидају и
нешто ме запиткивали, иако су на сва питања унапред одговоре знали...
У даљини се Кавказ облачио у ледену покорицу и
маглу...У тим тренуцимa ми се чинило да је то крај света, други пут сам знала да ће
крај за мене настати тек онда када избришем сећања на све сузе, клетве, крв,
зној и псовке које сам тих дана чула...
Данас, док ово исписујем, не видим ни почетак
краја... Сећања су жива и као жива рана боле и трају...
Нема коментара:
Постави коментар