Нада Петровић /Проза / Ловац на змије

Ловац на змије

Питање да ли се ико сећа... Рођендан му је био на данашњи дан... А њега нема... Целу вечност... Донећу гвожђе на грудима ил` у њима, говорио је кад је одлазио... И био је зазидан у гвоздене зидове кад су га враћали... Питам се да ли та конзерва, у којој је, још увек постоји... И да ли је био у њој... Да ли би ме се сећао сада, да се онда вратио, а да мене није било... И да ли је ичег било, или су сећања наменска... Да боли нешто далеко, изгубљено, да не би садашња бол одузела снагу...

Ловац на змије... Да... Памтим како ми се једном тако представио држећи у рукама флашу у којој је шарка опијена дуванским димом била скоро без покрета... Лагано је накренуо грлић ка надланици... Гмизавац се нежно обмотао, а ја, између страха и знатижеље, била сам хипнотисана погледом његових очију у којима је титрао смешак... Додирни је, рекао је... Не бој се... Ја сам ту... И додирнула сам, осећајући да је страх исклизнуо из природног лежишта...

Касније, много касније... Исто је рекао: „Jа сам ту...Додирни“... И пре него што је реченицу завршио схватио је, о томе ми је некако пред одлазак поменуо, кад смо се успут срели... Схватио, не верујући својим очима , да ме нема... Као да је омамљен димом цигарете пропустио трен када сам отишла...

Ловац на змије... Нада Петровић... 1. награда на конкурсу „Најлуђе у име љубави…“- Дерета ( кратка прича) ..  2011. година