среда, 30. септембар 2015.

Nada Petrović / Poezija / ***



***

Da su sada i ovde
Aurelije i Hadrijan bi besede započinjali
i završavali tvojim imenom,
moja Marija,
a ja bih skupljao vojsku
i zapalio Rim
ili otišao
kao što si ti otišla
kada sam se zatvorio krugovima
onoga što zavisi
i onoga što ne zavisi od nas
i izgubio u tom međuprostoru
i tražio izlaz do iznemoglosti,
ali bez tebe nije postojao put.
Ostao sam zarobljen sećanjima,
tek ponekad preko ograde provirim,
desi se slučajnost da na tren dva vidim
tvoju senku koja se mimikrijom pretvara
u dugu, Koena  ili Auroru Borealis
i jedino tada u vlastitom životu živim
sve ostalo je uloga kralja il` prosjaka
u predstavi koja mi je dodeljena.


                                                       Nada Petrović

Fotografija iz lične arhive








Нема коментара:

Постави коментар