петак, 02. октобар 2015.

Нада Петровић / Поезија / Кућа...



Кућа...

Улазим у ту кућу,
понекад,
без речи, без мисли,
само да ухватим ваздух,
и да издахнем...

Гледам, а не видим,
слушам, а не чујем,
не говорим, нити ћутим,
као да не постојим.

Рекоше да чују како јаучем
да се до неба чује,
како набрајам,
како се дижем и падам...
Рекоше, а ја не верујем.

Икона још увек стоји на зиду
само се кров урушава.

                                           Нада Петровић



Нема коментара:

Постави коментар