четвртак, 01. октобар 2015.

Nada Petrović / Ukrovljene reči / Kutati i kunjati





Kutati

... Kuti onaj koji nit je bolestan nit zdrav, utišao se kao da ga nema, nit mrmori nit govori, nit jauče niti peva, sedi negde sa strane, umramorio reči i ćutanje... Nije tužan, al tuga mu u svakom damaru zaresila, ništa ne mrmori a o njemu šapuću kao o nekom ko je zgrešio i na sugrebe stanuo, ili se o nekog ogrešio, a nije hteo...
Kuti petao na sedalu dok tuđe osluškuje jutarnje javke, kuti vatra koja nit gori nit se gasi no tinja...
Kuti čovek koji nit zna gde će ni kako će... Da ustane nema kome da krene,  da ostane nema koga da dočeka... Kuti praznih misli, pogleda i dlanova... A ruke gladne topline... Usta razgovora... Telo nutarnjeg zdravlja...
Kutiti je bolest pre bolesti... Ponekad ponekom leka ima, al teško se nađe.. Još teže proguta gorčilo uzaludnog bitisanja...
Ako se, kojim slučajem, onaj koji kuti ponada da kutnji može da dođe kraj on bi da ustane i krene... On bi da ide al se straši da za sobom senku ne povuče... Od straha pod prvog koraka  jedva noge miče, na jedvite jade od onog što bi se kida i slanja...
 Poneko svoju kutnju nosi u nedrima kao kamen oko vrata... Pa nit da se vrati niti da nastavi... I bilo šta da radi il da mu rade biće to kao da soli ranu živu i suze ogrozdale...
Ima i onih koji zabauljaju, podignu se na kolena, oslone na tabane, pa kud koji mili moji, samo da se ne zakoreni kad ruke nebo ištu i traže...
Zato, kad vidite nekog da kuti, pustite ga... Možda će nakon kutnje mrva od blagorodnosti da ga snađe... Tek toliko da se pridigne... Da nastavi onde gde nije stao... Da ugleda svetlost i sam postane luča za nastupajuće dane...

  







Kunjati

Kunjati je više zamor, više bolest tela... Kutanje je bliže bolesti duše... Onaj koji kunja kao da ima temperaturu unutrašnju, a onaj koji kuti kao da je počeo da se hladi iznutra... Onom ko kunja kuva se vruća rakija i daje slanina sa belim lukom, a onaj koji kuti pusti se da ga kutnja mine ili se sedne kraj njega i kuti da mu kutnja na srce ne padne kao slana po tek rascvale pupoljke...


                                                      Nada Petrović










Нема коментара:

Постави коментар