недеља, 04. октобар 2015.

Nada Petrović / Zgode i nezgode sa gradilišta / Suze, zagrljaji i nesrećnica



Suze, zagrljaji i nesrećnica

Stara prestonica... Naselje Aerodrom... Lokacija Tenkodrom... Godina, čini mi se, 2007... Iskop za treću zgradu... Investitor Habitat... Zgrade za izbeglice... Na gradilištu u planu, za početak, tri objekta sa po dva ulaza... Dinamika oštra... Kvalitet se podrazumeva...
Dok sam u rukama držala teodolit i vrtela točkiće da ga nivelišem jedna jedina misao mi je bila u glavi : Kako ću da izvučem noge iz živog blata u koje sam lagano tonula... Kada sam postavljala sa radnicima profile koji su neophodni da se ne omane kod iskopa, od kojih zavisi i gabarit i dubina, druga misao me je morila: Kako ćemo izaći na kraj sa bombama koje su bile pod nogama. Kada su se pojavile mašine sa kašikama u koje staje kubik i više zemlje i kamioni kiperi za odvoz iz iskopanog stigli su pirotehničari, odahnula sam... Satima su pregledali svaki santimetar u zoni iskopa... Obeležavali kredama gde mora da se ručno kopa, a gde mašine mogu da se aktiviraju... Pričali mi da je u ranijim iskopima za temelje, na prethodnim zgradama, izvađeno preko 50 komada, od toga bar 10% aktivnih, govorili da su iz svih ratova i svih vrsta, da je ovde pravi muzej tenkovskih i avionskih bombi pod zemljom...
Posao kao svaki drugi... Sve je pod kontrolom sebe sam ubeđivala... I drugima sam to isto pričala... I svi su mi verovali... I ja sam sebi verovala da ne postoji opasnost... Stajala na ivici iskopanog rova i posmatrala Pecu kako u naručju drži granatu skoro pola metra dugačku... Na svakih nekoliko santimetara patinirane ovojnice ispupčenje kao dugme. Rekoše mi pirotehničari da se tu aktivira punjenje... I još dodadoše da je to unikat... Da do sada ni oni nisu takvu bombu videli...  A Peca, jedva korača... Blago se tetura pod težinom... Korakne dva tri puta pa stane... I vidim suze koje kaplju po prašini koja je polegla po metalu... Šaljem jednog rmpaliju da on preuzme teret... Ne mogu dvojica da nose... Peca ne da... Kaže da ga nije strah... Ide dalje i nastavlja da plače...
Kada je bomba bila na sigurnom pozvala sam ga u kancelariju da proverim o čemu se radi... Dala mu slobodno popodne... Plaćeno... Nije hteo da ide sa gradilišta... Samo je promrmljao da mu dam subotu i nedelju slobodnu, da ode kod dece, da ih zagrli... Na pitanje otkud suze dugo se nećkao i na kraju odgovorio: „Znaš, deca su mi u školu pošla, a ja ih do sad ni jednom nisam u naručje držao na isti način na koji sam maločas onu gvožđuriju zagrlio. Dok sam bombu nosio konačno sam shvatio...“. Odjednom je zaćutao i povijene glave iz kancelarije izašao... Pošla sam za njim da mu još nešto kažem, ali glas pirotehničara mi je put presekao: „Šefice, daj radnika, evo je još jedna nesrećnica. Biće ih ovde još bar tridesetak, treba nam privremeni magacin da ih lagerujemo...“.


                                                             Nada Petrović



Нема коментара:

Постави коментар