Nada Petrović / Delić dnevnika

25.12.2012.

Ako hoćeš da nekoga upoznaš do kraja, posmatraj, analiziraj, gledaj, slušaj... Slušaj o čemu govore, a još više o čemu ćute... Ćutanje brže otkrije istinu nego reči... Reč može da bude i lažljiva, a ćutanjem se skoro po pravilu skriva istina...

Nema dobrog i lošeg naroda... Ima dobrih i loših ljudi... Narod je dobar ili loš u zavisnosti kakvim će moćnici da ga proglase, a ljudi su ti koji se sami kad tad otkrivaju... Kada čuješ da je nešto samo i jedino belo, proveri... Kada čuješ da je nešto samo i jedino crno, proveri... Kada ništa ne čuješ tek onda proveri, jer tišina ne postoji... Ili su ti uši zalivene ili ti je pažnja skrenuta, ili si stavljen u tapaciranu sobu pa nema šanse da čuješ...

Parafraziram rečenice Anatolija koje je danas izgovorio... Razmišljam o njima pre nego što zaspim... 

Iz prizemlja se čuju neartikulisani glasovi gazdaricinog sina... Verovatno iznova ima napad...

                                                                        Nada Petrović

PS: Ovo delić rukopisa dnevnika iz Rusije pisanog na današnji dan... Radni naslov dnevnika je "Ni tamo ni ovde". 

Мирослав Б. Душанић / Лидија

Лидија

само за тренутак
заборавити
вријеме
колебања
вјетар
и кишу
посматрајући игру 
свјетлости
у њеним очима

Мирослав Б. Душанић



                            Фотографија: Нада Петровић

Ljuba Babovać / NEKO JE PUŠIO U MOM KREVETU

NEKO JE PUŠIO
U MOM KREVETU

Kad sam se sa puta
vratio odmah sam
osetio da je neko
pušio u mom krevetu,
i razumeo sam, radi se to.
Otkrio sam, takođe lako,
da je neko spavao u
mom krevetu, poštujem čin,
za mene je san svetinja.
Ali kada sam saznao
da je neko sa mojom ženom
bio budan u krevetu,
e, sa tim se nisam složio.
Izneo sam krevet i
stalno ga sa sobom nosim.

                                                    

Ljuba Babovać

Fotografija iz albuma Nade Petrović

Miroslav Šarac / Ta zemlja mene voli

Ta zemlja mene voli 

Na FBu sam pročitala tekst Miroslava Šarca, čoveka koji je kupio svoju dedovinu, čoveka koji ostvaruje svoje snove, čoveka koji voli zemlju i koga zemlja voli. Želim taj tekst sa vama da podelim. Evo teksta:

„Pred snimanje tv emisije o poljoprivredi, u holu mi se predstavio jedan mlad čovek, pita čime se bavim. Čuo sam šta govori telefonom i vidim - pravi situirani gazda. Reče mi da država i EU daju dobre subvencije za takve poslove kakvim se ja bavim. Nisam hteo da mu odgovorim da me to ne zanima, šteta da misli da sam lud, a tek smo se upoznali. Peta je godina kako radim linijom težeg otpora, odvajam od sebe sve a od porodice ponešto. Ni od kakvog fonda ni nivoa vlasti nisam uzeo ni dinar. Ovo je između mene i života, između mene i sudbine koja nas je betonom odvojila od zemlje... e, ja sam pojedinac koji se vraća posle par generacija. U svemu sam gledao da prođem jeftinije, ako sam mogao uopšte da platim nešto. Uglavnom nisam mogao da platim ono što sam zamislio jer sam proširivao svoje polje. Zato sam "doktorirao" rad bez mehanizacije, izoštrio čula da ih uključim u sve ovo, neke voćke namirišim u zarasloj parceli, neke po dodiru osetim, mirišim zemlju i po mirisu znam da li treba da sejem, sadim, koliko će mi biti potrebno da je iskrčim. Naučio sam da gledam u nebo i znam koliko imam vremena i kakvo me vreme čeka. Naučio sam da kalemim. Sve to da bih prošao jeftinije. Kad nisam mogao da izađem na kraj sa izazovima uzimao sam pomalo novca iz banke. Naučio sam sve ili skoro sve vezano za zemljoradnju koju čovek može sam da radi, bez ili s malo novca i s mnogo energije. Kažu da danas moja parcela vredi mnogo ali meni to ne znači mnogo. Da. Pomaže mi genetika, imam energiju i volju za koje ne znam više da li su moji ili nasleđeni. Ne bojim se nikakvog posla ni izazova u polju. Ta zemlja mene voli. 
Ne mogu da čekam da država odluči da znatno ulaže u selo. Ne mogu da čekam ni da selo samo živne. Ja gradim svoje selo. Na dve parcele, petnaest i sto pet ari, razdvojene oko sto metara, počinjem da gradim na proleće. Ne. Nemam nikakav štek a ni nikakvo znanje za to. Opet imam samo odluku. Najviše mrzim rečenicu "nema od toga ništa". U stvari, ja retko kad slušam ljude koji mi govore da nešto ne može. Planiram mnogo poslova i mnogo izazova za sledeću godinu. Proširenje parcela, kuću od prirodnih materiala, podrum, strehe s klupama i krovom od trske na dva mesta, bunar, nekoliko hiljada kalemova, hektar povrća, pola hektara pasulja... 
Ja sam paor, poljoprivrednik, pisalo je na televiziji.  :D Ja sam pionir u zaboravljenim i zapuštenim njivama, pretvaram ih u korisne površine. Ja sam zaluđenik i fanatik, i do sad sam uspeo u svemu što sam zamislio. To je, eto, moja emisija.”

Fotografija Miroslava Šarca

Nada Petrović / Kako noći, kako dane...

Kako noći, kako dane... 

Prazan astal, prazan krevet, prazno selo

i duša se isprazni, ostade ljuštura,

ostadoše obrazi suzama izbrazdani,

ostade pusto sećanje i prisećanje,

ono što me nekad radovalo sad davi,

ono čem sam se nadala davno zaobišlo,

onde gde sam išla putevi zakorovljeni,

al sve bi nekako, kako znam i umem,

i pocepane opanke i zakrpljene čarape,

i slamaricu iz koje trinja i prašina ispada,

i suv lebac što se kameni u bezubim ustima

i zimu što se primiče i bolest i jad,

sve bi ja ko i ranije, navikla sam i svikla,

al kako noći, kako dane, da prevalim,

kad ćutanje, ko krst se razapelo, u grudima

pa me iznova na sebe razapinje i zakucava?

                                           Nada Petrović

                         Fotografija je sa neta... Nisam pronašla ime autora... 

Нада Петровић / Длан земље

Длан земље

Не желим преко воде

ни брда да померам

нисам нови месија

ни Бог.

Не просим

нит'тражим на зајам

иштем само длан дедовине

за моје самониклице

ил'дајте соли

глад да засолим

и белутак да обелим

зенице.

                   Нада Петровић

          Збирка Дивља трава – 2004.године

Нада Петровић / За српски пасош није потребно знати српски??!!

            За српски пасош 

није потребно знати српски??!!

Kad sam polazila za Suboticu rekoše mi da tamo, u okolini, postoje cela sela gde nikо ne zna ni reč srpskog. Nisam verovala. I još mi rekoše da su imali loša iskustva u nekim prodavnicama da nisu hteli da ih usluže praveći se da ne znaju srpski. Nisam verovala.

U Subotici sam čula da je neki dečko iz KG našao u dokumentima da mu je baba ili prababa rođena u Austrougarskoj, da je učio mađarski, da je tri meseca živeo u Subotici i išao kad god je mogao za Segedin, da nije hteo ni reč da progovori na srpskom, sve dok mađarski pasoš nije dobio… Posle mi neko reče da je isti slučaj sa nekim ko je iz BG… A onda neko treći reče da sa svih strana dolaze, da su naprasno i neki Bosanci Mađari postali…

Ma dobro to, mislila sam u sebi, al u Srbiji da neko ne zna da govori srpski, pokušavam da na licu mesta proverim informaciju koju sam imala. Potvrdiše mi je. A što se tiče da trgovac neće da usluži ako neko ne govori mađarski u Suboticu, naletela sam i ja na takvu mustru, ali i dan danas verujem da je to pre nekultura nego nešto na nacionalnoj osnovi…

Ali… Nisam htela o tome… Šetajući Suboticom, čula sam da postoji rusko groblje i odlučila da ga posetim. Dobila sam informaciju da je u Dudovoj šumi i kako da do te šume stignem, verujući da ću nekom stvarno šumom da pratim stazu.. Ali, nije to. U pitanju je naselje gde je i katoličko i pravoslavno groblje, pa se tu smestilo i rusko.

Koračam ulicom, pod nogama šuška opalo lišće. Pokušavam da nekoga pitam da li san krenula u dobrom smeru. Nigde nikog. U daljini vidim staricu kako lagano korača. Požurim da je stignem. Kulturno se predstavim ko sam i odakle i kažem šta tražim. Ona me gleda, žmirka, ni reč. Sve ponovim malo glasnije, dodam da sam bila do Bajskog groblja (koje je katoličko), do Katedrale, do Sinagoge, pa bih, eto, volela i rusko da vidim.

Dugo me je posmatrala, kao da je vagala da li sa mnom da progovori. Posmatrala bez reči, poluokrenuta ka meni, lagano koračajući. Ćutala sam i ja. Nakon desetak koraka počela je da priča na čistom srpskom: da je Mađarica rođena 1933, da desetak godina nije ni reč srpski progovorila, da niko u njenoj porodici nije srpski govorio, da je partizane doživela kao okupatore, da je, eto ostarila, da je pamćenje napušta, da poneku i mađarsku reč zaboravi, ali da srpski skroz zaboravlja, da nema nikog u blizini ko taj jezik govori, da je pošla do groblja.

Za to vreme me je pod ruku držala. Ispratila sam je do grobnice ka kojoj se uputila. Pozdravile smo se kao stari znanci. Umesto pozdrava uhvatila me je za mišicu i dugo mi se u zenice zagledala. Pre nego što smo se razdvojile blago sam je prigrlila i osetila kako se ona isto tako blago na moje grudi naslanja.

Nakon desetak koraka okrenula sam se. Ona je sedela na betonu i gledala u mom pravcu. Mahnula mi je. A ja sam produžila ka pravoslavnom groblju da bih tamo upoznala pravoslavku koja mi je neku sasvim drugu i drugačiju priču ispričala… Ali o tome neki drugi put… U Bibliji postoji zapisano: “ Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme… Vreme kad se ćuti i vreme kad se govori.”

             Текст и фотографије Нада Петровић

Нада Петровић / Православне цркве у Суботици

      Православне цркве у Суботици

            

О православној цркви св. Архангела Михаила, у центру Суботице, уместо мојих речи, хтедох у целости да цитирам неки чланак са нета који ми се у првом тренутку учини веродостојним, али касније када сам схватила да га је писао неко ко ни једним јединим словцетом није желео да помене Цара Јована Ненада, а камо ли Србе на простору Војводине пре Велике сеобе, па сам одустала сам. Овде ћу набацати само делове тог чланка, оне делове за које ми се чини да имају валидну историјску подлогу:

                      

„1690. године Срби су подигли су своју прву богомољу западно од данашњег храма, при крају данашњег парка у центру града. Била је изграђена од набоја и плетера, а након градње нове цркве од тврдог материјала, на освећеном месту 1809. године постављен је крст, који је касније премештен у порту цркве. У попису становништва у Сенти из 1767. године наводи се да је Српска православна црква у Сенти грађена „наново и недавно од тврдог материјала, од цигала и камења. Према записима пароха Тимотија Бранковића, прва црква од „тврдог материјала” грађена је на месту где и данас стоји 1751. година. Иконостас у цркви је осликао 1782. године Јован Исајловић Старији, „живописац из митрополитског Даља”. Црква је јако оштећена у буни 1849. године. Касније је обновљена.“

„Од иконостаса, којег је 1782. године осликао Јован Исајловић Старији очуване су само две иконе: Исус Христос, уље на дрвету и Крунисање Богородице, сликано уљем на платну. Према писању Лепосаве Шелмић икона Цар Давид, коју је Јоца Вујић из Сенте, наш познати колекционар уметничких слика и других вредности, добио на поклон од Игњата Брановачког 1908. године, приписује се Јовану Исајловићу Старијем и иконостасу цркве у Сенти, као и јако оштећена икона Апостола Јакова, коју је Вујић касније набавио за своју колекцију. „

„Приликом радова на рестурацији иконостаса и зидних слика које је изводио Покрајински завод за заштиту споменика културе 1975. године, над централним делом храма, у другом травеју свода откривене су слике које се приписују истом аутору. Откривен живопис обогаћује фонд сликарских дела домаћих мајстора XVIII века, посебно дела Јована Исајловића Старијег, сликара формираног под утицајем Теодора Крачуна“

„Данашњи иконостас у цркви рађен је након буне. Израда дубореза иконостаса била је поверена 1853. године познатом мајстору Михајлу Јанићу из Арада. Позлату и марморизацију иконостаса, певница, епископског стола, поверено је Александру Темпферу. Иконостас је осликао Павле Симић, академски сликар бечке школе, један од првих представника нашег романтизма, у периоду од 1859-1862. године.“

              

У тренутку када сам обилазила цркву у унутрашњости је још увек била скела и паравани од платна, услед реконструкције која је вршена ове године. Баш у тренутку када сам хтела да приђем свештенику и питам за историјат цркве, започело је крштење једне бебе, због тога сам одустала.

                     

Одлучила сам други пут да дођем и сазнам још нешто, није ми се дало. Исто ми је није дало ни да посетим православну цркву у Александрову или Шандору како га неки зору. Само сам је сликала споља у касним вечерњим сатима. Једино што сам сазнала је да је у питању „Храм Светог великомученика Ђорђа подигнут је у месту Велике ливаде – Александровоу у периоду између 1930. и 1932. године. Иконостас су живописали сликари Зелински и Ђукановић 1937. Године“.

Помало ме збуњује што на нету не могу да нађем прецизне податке за имена православних храмова да проверим да нисам случајно негде погрешила. Наиме, у Суботици је толико много верских објеката, да не би било чудно да су се лицне у глави прегрејале и негде спој направиле.

Кад већ то помињем... Нигде на нету не могу да нађем колико је оштећено православних храмова 1999., за време бомбардовања. Једино на шта налетех састоји се у следећем: “По неким подацима НАТО злотвори су 1999. године гађали 68 манастира i 45 цркава“...

                                        Фотографије и текст Нада Петровић

Нада Петровић / Корак по корак Суботицом

              Корак по корак Суботицом

 

Након Катедрале и Фрањевачке цркве пут ме нанесе и на Сенћанску цркву чији се торањ пре неколико година, за време олује опасно накривио и који је убрзо реконструисан. У почетку ми је било тешко да се снађем са сликама из албума, знала сам да је црква у насељу Прозивка и то је било све. Касније сам пронашла следеће: „Из оскудне литературе познати су следећи подаци о градњи цркве: конкурс је био расписан почетком 1893. године и трајао је све до 1. априла. Прву награду добива Антал Хофхаузер (Хофхаусер), архитекта из Будимпеште. Новчана средства за изградњу износила су 92.562 форинте. Радови на изградњи поверени су грађевинској фирми Вилема Хертела (Wиллем Хäртел) и Иштвана Дентеа (Иствáн Дöнтő). Средином јула 1895. године започињу радови који трају све до маја 1897. године када се приступа уређењу унутрашњости. Одређени датум за довршетак изградње био је 01. 08. 1898. али се због лоше изведених радова приступило додатним интервенцијама на кровишту. Црква је коначно посвећена на празник Безгрешног Зачећа Блажене Девице Марије 08. 12. 1898. године....

Унутрашња опрема дело је Фердинанда Штуфлесера (Стуфлессер) из 1899. године.

С обзиром на чињеницу да су витражи страдали током савезничког бомбардовања Суботице 1944. године и да у литератури нема података о њима, тешко је рећи што су они приказивали. Данас се на прозорима налазе правоугаона поља обојеног стакла, загасите жуте, зелене и наранчасто-црвене боје...“

Ова црква, проналазим информацију на нету, носи назив Жупна црква светог Јурја. За њу ми једна од пролазница рече да је то црква светог Ђорђа и да је гром ударио у торањ и да је због тога оштећена кровна конструкција. Да ли је то црква Ђорђа или Јурја или је то једно те исто, више нисам сигурна. У ствари, поново као када првих неколико дана у Суботици, више ни у шта нисам сигурна, јер и сада док посматрам фотографије имам осећање: „Крени лево, крени десно, свуд је право“.

За објекат капела св. Роке која се налази у центру Суботице нађох у информацијама следеће:

„Првобитна мала дрвена капела подигнута 1738. године на иницијативу фрањеваца, а у знак захвалности св. Роки, заштитнику од куге која је те године однела много живота и у Суботици. Подигнута је на месту где је 1693. године покопано 30 становника Суботице, који су страдали од стране Текелијеве војске, под заповедништвом капетана Вирага. Обновљена је већ 1753. године, а 1773. године додавањем надстрешнице преузима улогу жупне цркве, до изградње храма св. Терезије Авилске 1797. године.

Претходна капела сазидана је 1738. године била је међу првим сакралним објектима у граду. Као скромна, рустична барокна грађевина имала је полукружну апсиду, а на северној и јужној фасади био је по један већи лучни прозор. Једини украс на капели представља њен забат полукружног облика, а из основе уздиже се звоник на четвороугаоном темељу са куполом. Из предрачуна Јаноша Шкултетија сазнајемо детаље о грађевинском материјалу и кровној конструкцији: већ у првој трећини XVIII века, дакле градила се грађевина од цигала, са кровом од шиндре. Оваква грађевина са сиромашмном фасадом није била по укусу Суботичана у последњој трећини XIX века, па су је 1884. године срушили и на њеном месту изградили другу која и данас постоји. Битних измена на тој новој грађевини једва да је било. "

И опет, неко ми рече да је испод ове капеле највеће атомско склониште у Суботици, али ја у то не верујем. А не верујем због подземних вода, зато што су све зграде на овој локацији без подрума како ми опет неко други рече: "Због „мртве реке“ која не да једна зграда да се стабилизује...".

И да не заборавим... У Суботици на сваком кораку неко верско католичко обележје... Катедрала, црква, крстеви крајпутни, кипови светаца у фасадама. Никоме не смета. Нико ни на једно од тих знамења не пљује. Тога се сетих када овде, у Шумадију, стигох и када видех многе како по православним обележјима крећу са вербалном дијарејом... Малом анализом схватих да су то исти они који су се до јуче бусали књижицом КПЈ и који је сада крију, који су захваљујући тој књижици дошли до станова, добрих радних места, бенефиција. Изгледа да су заборавили да је било која „религија опијум за народ“ а не само православна... Него да њих оставим по страни. У Суботици има још светилишта од православних, јеврејских до католичких, али о томе у неком другом тексту. Не може све одједном. Паметни су били наши стари који су говорили: „Свирај, свирај, ал' и за појас задени“. 

Фотографије и текст Нада Петровић

Нада Петровић / Освета мртве реке

                  Освета мртве реке

Најсевернији град Србије, Суботица, била је једна од локација где сам као шеф градилишта кренула „трбухом за крухом“. У почетку сам мислила још један град са разгледнице које сам као девојчурак добијала. Само у почетку, док нисам закорачила улицама, док нисам мало упознала и њихове обичаје, док нисам почела да тражим и трагам за објектима и местима који би могли да ми кажу нешто више о историји овог града.

Одмах, на почетку, сам се срела са Катедралом посвећеном св. Терези Авилској, која је саграђена 1779. Године. О катедрали сам већ писала јер ме је подсетила на Болног Дојчина. Сада, док већину дневног светла користим да пронађем још неки послић који би ми обезбедио минимум егзистенције, јер од куцкања по тастатури се не може живети; сада користим прилику да још једном прегледам албум са сликама које сам фотографисала у Суботици и да се присетим свега онога што сам тамо чула и потражим скице које сам записала.

На неком од сајтова где се говори о Катедрали нађох и ово записано: „Грађевина касног барока, у народу позната као Велика црква, посвећена је заштитници Суботице Св. Терези Авилској чији се лик налази и на градском грбу. Катедрала је подигнута 1779. године и од тада је неколико пута је обнављана. Године 1974. Папа је наградио цркву насловом мање базилике.“.

На другом сајту пише ово: „Катедрала свете Терезе Авилске грађена је од 1773. до 1798. године. Ова барокна грађевина почета је по пројекту пештанског зидара Ференца Кауфмана, а завршена по пројекту Адама Хаислера из 1783. У народу позната као Велика црква, посвећена је заштитници Суботице, св. Терези Авилској (1515-1582.), кармелићанки из Шпаније, књижевници и великом реформатору свог реда. Њен лик је на градском печату у повељи о проглашењу Суботице камералном вароши 1743. године, а затим и на грбу слободног краљевског града. Главни олтар је завршен 1804. године, а сат у торњу постављен је 1840. године.“

На трећем: „Суботичка катедрала грађена је од 1773. до 1779. године. Још 1861. године први пут су поправљане пукотине на њеном прочељу. Од тада је прошло више од 150 година, а пукотина није санирана. То се коначно може очекивати у наредним годинама.“

Оно што сам ја видела је пукотина преко централне фасаде и била сам ни мало збуњена када ми је речено да се у Катедрали још увек мисе одвијају, да нико никада није зауставио улазак у зграду која је оштећена. И још нешто сам видела, а то је да за скоро педесет дана нигде ни једног мајстора није било иако је скела постојала и иако је писало у новинама да је реконструкција у току. Неко ми успут рече да су или извођач или пројектант негде погрешили, да се након подбетониравања темеља пукотина још више шири, да је покренута тужба. Неко је на то додао да Мађарска финансира реконструкцију. Неко трећи је причао о подземним водама на осам метара дубине и о томе да конструкција не може ни да се стабилизује...

Кад се свега тога сетим, паде ми на памет да један текст из новина где се каже: „Пре десет година, 2007. универзитети у Србији су доделили 206 докторских титула. Само пет година касније, 2012. број оних којих могу да се потписују са Др порастао је за 270 одсто. Те године Србија је добила чак 770 доктора наука. Врхунац доноси 2016. када српски универзитети аминују чак 2012 доктората.Те године само у једној седмици одбрањено је 187 дисертација – вероватно највише у историји образовања Србије.”... Паде на памет и питање да ли било ко од свих ових доктора наука има било које решење које је на нивоу знања наших старих који су своје напукле зграде утезали и у њима настављали да децу рађају и старе...

У албуму са сликама налећем на неколико фотографија Фрањевачке цркве.

На једном сајту налазим запис:“ Фрањевачки самостан и црква у Суботици, коју Суботичани зову „Стара црква“,најстарија су  здања и свједочи о историји града. Године 1686. Фрањевци се настањују у суботичкој тврђи коју је 1470. дао саградити гроф Јоаннес Понграц, војвода ердељски. Ту фрањевци 1693. године имају цркву и настамбу, а 1723. тврђаву преуређују у цркву и самостан. Године 1729. започиње градња нове цркве. Довршена је и посвећена светом Михаелу Арканђелу 1736. године. У нову цркву уграђени су спољни зидови тврђаве, а дјелови јужне куле постали су саставни део десног црквеног торња кроз који се данас улази у самостан. С прекидима и прилагођавањима грађен је фрањевачки самостан у етапама од 1735. до 1767. године.

До половине 18. века црква је опремљена барокним олтарима, олтарним сликама, проповедаоницом и клупама. Данашњи облик с обележјима неоромантичког стила поприма 1907. године када је подигнут и леви звоник, а олтари замењени новима од карарског мрамора. Посвећена је 1909. године. Средиште жупе била је од 1710. до 1773. и од 1921. до 1933. године.

Дана 1. јун 1994. године миниран је главни црквени улаз при чему су уништена црквена врата и тешко оштећени зидови.“

Покушавам да нађем ко је минирао улазна црквена врата и не успевам. Покушавам да сазнам да ли је минер и налогодавац ухапшен и осуђен, не успевам...

На другом сајту може се наћи и ово: „„Након ослобођења од Османлијског освајача, то је крај 17. века, у Суботицу долазе фрањевци из сегединског самостана. Тако је наш самостан настао као филијала сегединског, али убрзо постаје центар обнове грађанског и верског живота“ каже у разговору за „Политику“ гвардијан фрањевачког самостана Зденко Грубер. Фрањевци су се настанили у најстаријој кући у граду, смештеној у центру Суботице. Током дуге историје живот цркве и града су се испреплетали.

„Кроз три века ми живимо и радимо са грађанима Суботице и делимо њихов живот“, каже гвардијан и у прилог томе наводи: приликом епидемије куге у Суботици 1738. године фрањевци су се активно укључили у збрињавање оболелих при чему су неки и сами умрли од те тешке болести. У самостану је организована прва школа, 1747. године, као граматичка школа, са тек неколицином ученика који су се образовали да раде у локалној администрацији или за свештенички позив. Касније су се разреди развијали и 1862. године гиманзија се издвојила из фрањевачког самостана. У трпезарији самостана одиграна је и прва позоришна представа у Суботици половином 18. века те је одавде кренуо и позоришни живот. Када је Суботица 1779. године проглашена слободним краљевским градом свечана литургија захвалница служена је у фрањевачкој цркви.“

Оно о чему не налазим траг ( за сада) на сајтовима, чујем од Суботичана:

-          У овој згради је била резиденција Цара Јована Ненада.

-          Од ове зграде почињу подземни лагуми којих има испод целе Суботице и који су грађени за време Црног Човека, Цара Јована Јенада, о коме сам већ писала у једном ранијем запису из Суботице

-          Испред ове зграде је било изложено обезглављено тело Цара Јована Ненада након његовог убиства

-          Испред ове зграде је био споменик Јовану Ненаду који је оскрнављен за време другог светског рата, да би деведесетих био рестауриран и премештен на главни трг

-          Рекоше још да су Фрањевци прегледали све те лагуме чим су ову зграду узели за своју цркву у потрази за златом, да су и одбрамбене торњеве на згради, које је саградио Јован Ненад, срушили, да би звонике саградили, да и дан данас постоји улаз у катакомбе који је под кључем оних који раде у цркви или у манастиру; још рекоше да су и послератни победници, они што су историју писали,  долазили и лагумске тунеле прегледавали у потрази за златом, да су и они тада нешто урушавали; има и приче да су деведесетих опет неки долазили и тражили и минирали, па и то да су и око двехиљадe и некe неки непознати силазили и опет нешто рушили и урушавали.

-          Још једна информација постоји на коју сам налетела а то је да су подземни зидови и један од звоника влагом страшно оштећени и да је црква конструктивно угрожена.

Све сам ово чула или прочитала. Где је овде истина, а где мит и легенда питање је. Помало збуњује да је тек двоје троје поменуло освету „мртве реке“, Јасенице, која се разлила на све четири стране од садашње фрањевачке цркве. Рекох збуњујуће мислећи на још једну „ситницу“, а то је да нигде (за сада) у записима не нађох да је Јован Ненад баш у овој цркви имао српску престоницу, једину српску престоницу у шеснаестом веку.

                 Фотографије и текст Нада Петровић