уторак, 05. децембар 2017.

Нада Петровић / Корак по корак Суботицом



              Корак по корак Суботицом

 

Након Катедрале и Фрањевачке цркве пут ме нанесе и на Сенћанску цркву чији се торањ пре неколико година, за време олује опасно накривио и који је убрзо реконструисан. У почетку ми је било тешко да се снађем са сликама из албума, знала сам да је црква у насељу Прозивка и то је било све. Касније сам пронашла следеће: „Из оскудне литературе познати су следећи подаци о градњи цркве: конкурс је био расписан почетком 1893. године и трајао је све до 1. априла. Прву награду добива Антал Хофхаузер (Хофхаусер), архитекта из Будимпеште. Новчана средства за изградњу износила су 92.562 форинте. Радови на изградњи поверени су грађевинској фирми Вилема Хертела (Wиллем Хäртел) и Иштвана Дентеа (Иствáн Дöнтő). Средином јула 1895. године започињу радови који трају све до маја 1897. године када се приступа уређењу унутрашњости. Одређени датум за довршетак изградње био је 01. 08. 1898. али се због лоше изведених радова приступило додатним интервенцијама на кровишту. Црква је коначно посвећена на празник Безгрешног Зачећа Блажене Девице Марије 08. 12. 1898. године....
Унутрашња опрема дело је Фердинанда Штуфлесера (Стуфлессер) из 1899. године.
С обзиром на чињеницу да су витражи страдали током савезничког бомбардовања Суботице 1944. године и да у литератури нема података о њима, тешко је рећи што су они приказивали. Данас се на прозорима налазе правоугаона поља обојеног стакла, загасите жуте, зелене и наранчасто-црвене боје...“
Ова црква, проналазим информацију на нету, носи назив Жупна црква светог Јурја. За њу ми једна од пролазница рече да је то црква светог Ђорђа и да је гром ударио у торањ и да је због тога оштећена кровна конструкција. Да ли је то црква Ђорђа или Јурја или је то једно те исто, више нисам сигурна. У ствари, поново као када првих неколико дана у Суботици, више ни у шта нисам сигурна, јер и сада док посматрам фотографије имам осећање: „Крени лево, крени десно, свуд је право“.



За објекат капела св. Роке која се налази у центру Суботице нађох у информацијама следеће:
Првобитна мала дрвена капела подигнута 1738. године на иницијативу фрањеваца, а у знак захвалности св. Роки, заштитнику од куге која је те године однела много живота и у Суботици. Подигнута је на месту где је 1693. године покопано 30 становника Суботице, који су страдали од стране Текелијеве војске, под заповедништвом капетана Вирага. Обновљена је већ 1753. године, а 1773. године додавањем надстрешнице преузима улогу жупне цркве, до изградње храма св. Терезије Авилске 1797. године.
Претходна капела сазидана је 1738. године била је међу првим сакралним објектима у граду. Као скромна, рустична барокна грађевина имала је полукружну апсиду, а на северној и јужној фасади био је по један већи лучни прозор. Једини украс на капели представља њен забат полукружног облика, а из основе уздиже се звоник на четвороугаоном темељу са куполом. Из предрачуна Јаноша Шкултетија сазнајемо детаље о грађевинском материјалу и кровној конструкцији: већ у првој трећини XVIII века, дакле градила се грађевина од цигала, са кровом од шиндре. Оваква грађевина са сиромашмном фасадом није била по укусу Суботичана у последњој трећини XIX века, па су је 1884. године срушили и на њеном месту изградили другу која и данас постоји. Битних измена на тој новој грађевини једва да је било. "
И опет, неко ми рече да је испод ове капеле највеће атомско склониште у Суботици, али ја у то не верујем. А не верујем због подземних вода, зато што су све зграде на овој локацији без подрума како ми опет неко други рече: "Због „мртве реке“ која не да једна зграда да се стабилизује...".




И да не заборавим... У Суботици на сваком кораку неко верско католичко обележје... Катедрала, црква, крстеви крајпутни, кипови светаца у фасадама. Никоме не смета. Нико ни на једно од тих знамења не пљује. Тога се сетих када овде, у Шумадију, стигох и када видех многе како по православним обележјима крећу са вербалном дијарејом... Малом анализом схватих да су то исти они који су се до јуче бусали књижицом КПЈ и који је сада крију, који су захваљујући тој књижици дошли до станова, добрих радних места, бенефиција. Изгледа да су заборавили да је било која „религија опијум за народ“ а не само православна... Него да њих оставим по страни. У Суботици има још светилишта од православних, јеврејских до католичких, али о томе у неком другом тексту. Не може све одједном. Паметни су били наши стари који су говорили: „Свирај, свирај, ал' и за појас задени“. 


Фотографије и текст Нада Петровић

Нема коментара:

Постави коментар