уторак, 05. децембар 2017.

Нада Петровић / Освета мртве реке



                  Освета мртве реке





Најсевернији град Србије, Суботица, била је једна од локација где сам као шеф градилишта кренула „трбухом за крухом“. У почетку сам мислила још један град са разгледнице које сам као девојчурак добијала. Само у почетку, док нисам закорачила улицама, док нисам мало упознала и њихове обичаје, док нисам почела да тражим и трагам за објектима и местима који би могли да ми кажу нешто више о историји овог града.



Одмах, на почетку, сам се срела са Катедралом посвећеном св. Терези Авилској, која је саграђена 1779. Године. О катедрали сам већ писала јер ме је подсетила на Болног Дојчина. Сада, док већину дневног светла користим да пронађем још неки послић који би ми обезбедио минимум егзистенције, јер од куцкања по тастатури се не може живети; сада користим прилику да још једном прегледам албум са сликама које сам фотографисала у Суботици и да се присетим свега онога што сам тамо чула и потражим скице које сам записала.


На неком од сајтова где се говори о Катедрали нађох и ово записано: „Грађевина касног барока, у народу позната као Велика црква, посвећена је заштитници Суботице Св. Терези Авилској чији се лик налази и на градском грбу. Катедрала је подигнута 1779. године и од тада је неколико пута је обнављана. Године 1974. Папа је наградио цркву насловом мање базилике.“.


На другом сајту пише ово: „Катедрала свете Терезе Авилске грађена је од 1773. до 1798. године. Ова барокна грађевина почета је по пројекту пештанског зидара Ференца Кауфмана, а завршена по пројекту Адама Хаислера из 1783. У народу позната као Велика црква, посвећена је заштитници Суботице, св. Терези Авилској (1515-1582.), кармелићанки из Шпаније, књижевници и великом реформатору свог реда. Њен лик је на градском печату у повељи о проглашењу Суботице камералном вароши 1743. године, а затим и на грбу слободног краљевског града. Главни олтар је завршен 1804. године, а сат у торњу постављен је 1840. године.“


На трећем: „Суботичка катедрала грађена је од 1773. до 1779. године. Још 1861. године први пут су поправљане пукотине на њеном прочељу. Од тада је прошло више од 150 година, а пукотина није санирана. То се коначно може очекивати у наредним годинама.“


Оно што сам ја видела је пукотина преко централне фасаде и била сам ни мало збуњена када ми је речено да се у Катедрали још увек мисе одвијају, да нико никада није зауставио улазак у зграду која је оштећена. И још нешто сам видела, а то је да за скоро педесет дана нигде ни једног мајстора није било иако је скела постојала и иако је писало у новинама да је реконструкција у току. Неко ми успут рече да су или извођач или пројектант негде погрешили, да се након подбетониравања темеља пукотина још више шири, да је покренута тужба. Неко је на то додао да Мађарска финансира реконструкцију. Неко трећи је причао о подземним водама на осам метара дубине и о томе да конструкција не може ни да се стабилизује...


Кад се свега тога сетим, паде ми на памет да један текст из новина где се каже: „Пре десет година, 2007. универзитети у Србији су доделили 206 докторских титула. Само пет година касније, 2012. број оних којих могу да се потписују са Др порастао је за 270 одсто. Те године Србија је добила чак 770 доктора наука. Врхунац доноси 2016. када српски универзитети аминују чак 2012 доктората.Те године само у једној седмици одбрањено је 187 дисертација – вероватно највише у историји образовања Србије.”... Паде на памет и питање да ли било ко од свих ових доктора наука има било које решење које је на нивоу знања наших старих који су своје напукле зграде утезали и у њима настављали да децу рађају и старе...




У албуму са сликама налећем на неколико фотографија Фрањевачке цркве.
На једном сајту налазим запис:“ Фрањевачки самостан и црква у Суботици, коју Суботичани зову „Стара црква“,најстарија су  здања и свједочи о историји града. Године 1686. Фрањевци се настањују у суботичкој тврђи коју је 1470. дао саградити гроф Јоаннес Понграц, војвода ердељски. Ту фрањевци 1693. године имају цркву и настамбу, а 1723. тврђаву преуређују у цркву и самостан. Године 1729. започиње градња нове цркве. Довршена је и посвећена светом Михаелу Арканђелу 1736. године. У нову цркву уграђени су спољни зидови тврђаве, а дјелови јужне куле постали су саставни део десног црквеног торња кроз који се данас улази у самостан. С прекидима и прилагођавањима грађен је фрањевачки самостан у етапама од 1735. до 1767. године.
До половине 18. века црква је опремљена барокним олтарима, олтарним сликама, проповедаоницом и клупама. Данашњи облик с обележјима неоромантичког стила поприма 1907. године када је подигнут и леви звоник, а олтари замењени новима од карарског мрамора. Посвећена је 1909. године. Средиште жупе била је од 1710. до 1773. и од 1921. до 1933. године.
Дана 1. јун 1994. године миниран је главни црквени улаз при чему су уништена црквена врата и тешко оштећени зидови.“
Покушавам да нађем ко је минирао улазна црквена врата и не успевам. Покушавам да сазнам да ли је минер и налогодавац ухапшен и осуђен, не успевам...




На другом сајту може се наћи и ово: „„Након ослобођења од Османлијског освајача, то је крај 17. века, у Суботицу долазе фрањевци из сегединског самостана. Тако је наш самостан настао као филијала сегединског, али убрзо постаје центар обнове грађанског и верског живота“ каже у разговору за „Политику“ гвардијан фрањевачког самостана Зденко Грубер. Фрањевци су се настанили у најстаријој кући у граду, смештеној у центру Суботице. Током дуге историје живот цркве и града су се испреплетали.
„Кроз три века ми живимо и радимо са грађанима Суботице и делимо њихов живот“, каже гвардијан и у прилог томе наводи: приликом епидемије куге у Суботици 1738. године фрањевци су се активно укључили у збрињавање оболелих при чему су неки и сами умрли од те тешке болести. У самостану је организована прва школа, 1747. године, као граматичка школа, са тек неколицином ученика који су се образовали да раде у локалној администрацији или за свештенички позив. Касније су се разреди развијали и 1862. године гиманзија се издвојила из фрањевачког самостана. У трпезарији самостана одиграна је и прва позоришна представа у Суботици половином 18. века те је одавде кренуо и позоришни живот. Када је Суботица 1779. године проглашена слободним краљевским градом свечана литургија захвалница служена је у фрањевачкој цркви.“



Оно о чему не налазим траг ( за сада) на сајтовима, чујем од Суботичана:


-          У овој згради је била резиденција Цара Јована Ненада.
-          Од ове зграде почињу подземни лагуми којих има испод целе Суботице и који су грађени за време Црног Човека, Цара Јована Јенада, о коме сам већ писала у једном ранијем запису из Суботице
-          Испред ове зграде је било изложено обезглављено тело Цара Јована Ненада након његовог убиства
-          Испред ове зграде је био споменик Јовану Ненаду који је оскрнављен за време другог светског рата, да би деведесетих био рестауриран и премештен на главни трг
-          Рекоше још да су Фрањевци прегледали све те лагуме чим су ову зграду узели за своју цркву у потрази за златом, да су и одбрамбене торњеве на згради, које је саградио Јован Ненад, срушили, да би звонике саградили, да и дан данас постоји улаз у катакомбе који је под кључем оних који раде у цркви или у манастиру; још рекоше да су и послератни победници, они што су историју писали,  долазили и лагумске тунеле прегледавали у потрази за златом, да су и они тада нешто урушавали; има и приче да су деведесетих опет неки долазили и тражили и минирали, па и то да су и око двехиљадe и некe неки непознати силазили и опет нешто рушили и урушавали.


-          Још једна информација постоји на коју сам налетела а то је да су подземни зидови и један од звоника влагом страшно оштећени и да је црква конструктивно угрожена.

Све сам ово чула или прочитала. Где је овде истина, а где мит и легенда питање је. Помало збуњује да је тек двоје троје поменуло освету „мртве реке“, Јасенице, која се разлила на све четири стране од садашње фрањевачке цркве. Рекох збуњујуће мислећи на још једну „ситницу“, а то је да нигде (за сада) у записима не нађох да је Јован Ненад баш у овој цркви имао српску престоницу, једину српску престоницу у шеснаестом веку.




                 Фотографије и текст Нада Петровић


Нема коментара:

Постави коментар