среда, 06. децембар 2017.

Нада Петровић / За српски пасош није потребно знати српски??!!


            За српски пасош 

није потребно знати српски??!!



Kad sam polazila za Suboticu rekoše mi da tamo, u okolini, postoje cela sela gde nikо ne zna ni reč srpskog. Nisam verovala. I još mi rekoše da su imali loša iskustva u nekim prodavnicama da nisu hteli da ih usluže praveći se da ne znaju srpski. Nisam verovala.
U Subotici sam čula da je neki dečko iz KG našao u dokumentima da mu je baba ili prababa rođena u Austrougarskoj, da je učio mađarski, da je tri meseca živeo u Subotici i išao kad god je mogao za Segedin, da nije hteo ni reč da progovori na srpskom, sve dok mađarski pasoš nije dobio… Posle mi neko reče da je isti slučaj sa nekim ko je iz BG… A onda neko treći reče da sa svih strana dolaze, da su naprasno i neki Bosanci Mađari postali…


Ma dobro to, mislila sam u sebi, al u Srbiji da neko ne zna da govori srpski, pokušavam da na licu mesta proverim informaciju koju sam imala. Potvrdiše mi je. A što se tiče da trgovac neće da usluži ako neko ne govori mađarski u Suboticu, naletela sam i ja na takvu mustru, ali i dan danas verujem da je to pre nekultura nego nešto na nacionalnoj osnovi…
Ali… Nisam htela o tome… Šetajući Suboticom, čula sam da postoji rusko groblje i odlučila da ga posetim. Dobila sam informaciju da je u Dudovoj šumi i kako da do te šume stignem, verujući da ću nekom stvarno šumom da pratim stazu.. Ali, nije to. U pitanju je naselje gde je i katoličko i pravoslavno groblje, pa se tu smestilo i rusko.


Koračam ulicom, pod nogama šuška opalo lišće. Pokušavam da nekoga pitam da li san krenula u dobrom smeru. Nigde nikog. U daljini vidim staricu kako lagano korača. Požurim da je stignem. Kulturno se predstavim ko sam i odakle i kažem šta tražim. Ona me gleda, žmirka, ni reč. Sve ponovim malo glasnije, dodam da sam bila do Bajskog groblja (koje je katoličko), do Katedrale, do Sinagoge, pa bih, eto, volela i rusko da vidim.
Dugo me je posmatrala, kao da je vagala da li sa mnom da progovori. Posmatrala bez reči, poluokrenuta ka meni, lagano koračajući. Ćutala sam i ja. Nakon desetak koraka počela je da priča na čistom srpskom: da je Mađarica rođena 1933, da desetak godina nije ni reč srpski progovorila, da niko u njenoj porodici nije srpski govorio, da je partizane doživela kao okupatore, da je, eto ostarila, da je pamćenje napušta, da poneku i mađarsku reč zaboravi, ali da srpski skroz zaboravlja, da nema nikog u blizini ko taj jezik govori, da je pošla do groblja.
Za to vreme me je pod ruku držala. Ispratila sam je do grobnice ka kojoj se uputila. Pozdravile smo se kao stari znanci. Umesto pozdrava uhvatila me je za mišicu i dugo mi se u zenice zagledala. Pre nego što smo se razdvojile blago sam je prigrlila i osetila kako se ona isto tako blago na moje grudi naslanja.
Nakon desetak koraka okrenula sam se. Ona je sedela na betonu i gledala u mom pravcu. Mahnula mi je. A ja sam produžila ka pravoslavnom groblju da bih tamo upoznala pravoslavku koja mi je neku sasvim drugu i drugačiju priču ispričala… Ali o tome neki drugi put… U Bibliji postoji zapisano: “ Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme… Vreme kad se ćuti i vreme kad se govori.”




             Текст и фотографије Нада Петровић

4 коментара:

  1. Описани догађај могу да замислим. У мешовитим срединама у зла времена дешавало се много тога ружног. То оставља трагове иако мислимо да су неке ствари у име даљег суживота могуће опростити!
    Али те "нијансе", за кратко време, само Нада види!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Dušane na podršci... Zapise iz Subotice sam počela tek usput da beležim... Do sada je sakupljeno preko 20 naslova... U skicama imam za još desetak... Rekoše mi u Subotici da nikada niko sa strane nije nešto slično zabeležio... Moja želja je da se malo bolje upoznamo u našoj majčici Srbiji... Neznanje najviše ljude udaljuje...

      Избриши