Нада Петровић / Чичак

Чичак

Руке ме боле од празнине коју на недра привијам
од урвине која се урушава под длановима
од птица које су заборавиле гнезда да свију
од ластавица које се не враћају
од пријатеља туђих који су моји били
све док се могло и док се имало
док се текло и стечено расипало
на светлост да им обасјам путе
исте оне стазе којима су се враћали
уз јарболе са новим заставама
и химнама неким издуженим сенима

Остала сам заробљена тишином
љуштуром из које су бодље избијале
оклопом и безвидом са перископом чула
да препознам себе заблуделу вером
у неко боље сутра. У дан који се памти
и у памћењу све потоње дане траје

Ево ме пред вамо, чичак на длану,
спремна душу да вам као орден дам
за реч једну, макар недоречену, у трену
кад се та једна једина покаје.

                                  Нада Петровић