петак, 03. фебруар 2017.

Нада Петровић // Сећамо ли се Речи, или су нам речи само остале?


Сећамо ли се Речи, или су нам речи само остале?


Речи нам посташе звона и прапорци. Речи које су нам сачували онда кад се глава губила за свашта и за ништа. Речи које су нас одржале. Речи које су биле наша свратишта, саборишта и светилишта. Речи које су се с колена на колено преносиле. Речи захваљујући којима смо били коленовићи.
Остајемо без речи, а боље да смо остали без вида. Вид нам немост и тишина преплавила ко магла и мемла а од вида нам остало једино зурење у једну тачку коју нам прстом показују. У том прсту није истина. У једном прсту никад и нигда није било истине.
Камо среће речи да смо сачували, а не ове слогове које жваћемо и којима једни друге убеђујемо да смо умни међ' умнима, да смо најравноправнији по умности међ равноправнима. Речи које нестају као што нестаје молитва и тиховање.
Уместо молитве један једини слог одјекује. „Дај“  се одувек говорило након „На“, сад није тако и како смо и куд смо кренули никад тако неће бити. Скратише нам дан, скратише месец, скратише годину. Оно што остаде у сенци сунчевог сата више није оно чиме смо се одувек поносили. Нико више не помиње понос јер нам и понос огадише. Нико се ником не обраћа: „ Где си роде“ јер нас са најрођенијим разродише и од њих нас одродише.
Они што су нас бомбама засипали прогласисмо пријатељима. Онима који су истину на папир преносили и захваљујући којима истину и поред познатог нам заборава спознасмо, за њих рекоше да су човечанству непријатељи, истом оном човечанству које се радовало док су нашу децу уранијумом и плутонијумом шкропили. И не би нам то доста но и њихове речи гурнусмо под наше језике.
Знамо ли још увек наше речи или смо постали конзументи инстант речи које немају тежину? Разумемо ли ми писмени оно што су аналфабете знале пре него што су проговориле?
Сећамо ли се шта смо у осмољеткама учили или смо и то заборавили?
Сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже“ речи су Миљковића
“Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла него и своју сопствену корист од очигледне штете.“ речи су Иве Андрића.
„Није питање хоћемо ли да се боримо, него хоћемо ли да постојимо“- речи су кнеза Лазара
“…Цео народ треба да крене путем духовне обнове. Како то можемо постићи? Једноставно, да свако почнне од себе. Не чекајући да други пре мене нешто уради, него да ја по савести урадим оно што могу. И ако сви будемо тако поступали, почевши од себе, а не од неког треба да видимо па да урадимо, онда сигурно је да ће резултата бити… Да, почевши од себе тако допринесемо буђењу нашега народа у целини!“ – речи су Владике Артемија.
„Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве“ речи Његошеве.
„Како радили, тако нам Господ помагао!“ речи које су нас одржале.
Сећамо ли се Речи, или су нам речи само остале?

                                                           Нада Петровић

(ПС: Споменик са фотографије се налази у Ослу)


Нема коментара:

Постави коментар