субота, 04. фебруар 2017.

Nada Petrović / Muž feder i ostali



Muž feder i ostali...

Vidim, dete, da je to sad nekako drukčije... Bolje.... Može ko koga oće i koliko može... A u moje se vreme znalo šta se sme i van toga ni makac... Eno, onaj moj nesrećnik,  lagao me da ima šuljevi... Da i` leči, lečili ga, na onaj svet, sa lijander i ludaju... Kad sam ga zatekla, sa spušteni untruci do ispod kolena, sa Mirčeta u polje, dok su u zamenu, jedan drugom pomagali da oru, pa jedan vodi, a drugi tera, a posle onaj prvi tera, a onaj drugi vodi, i kad sam pitala što to radi, i kako to da pored živu ženu stavlja mušku nogu u brazdu, on me oplavi... Nosila sam masnice taj ceo mesec... I ćutala... Kome da kažem bruku i sramotu?.. I šta da kažem?... Čime sam to zaslužila?... Jes, vala... Tada je bilo vreme kad se pitalo, ako je žena motku preko grbinu dobila, sa šta je zadužila, gde se ogrešila... I još nešto, ko bi mi verovao?... Pa nisu poverovali ni Radunki što ode od čoveka jer ne oseti čoveka, no su govorili da je on oterao zato što je sa zadignutu suknju, na gomilu, uvatio.
Pre neki dan mi, kad sam joj o to zborila, Nikodija reče, mlađa, školovana žena pa zna, da mi je muž bio feder... Kako bre feder, dete, pitam, a ona se zaceni... Nije tetka Perso feder nego peder... I tako ti ja nauči novu reč... Dobro je da se živ bude... Uvek se nešto novo utuvi u pamet ... I da se ne bi zamlaćivala sa nešto što ne razabirem,  još jednom rekoh da proverim: Je l` to, Niko, ono kad onaj onom stavi ono u ono?... Odgovori mi da jes vala... A, ja, priprosta kako me Bog dao, ne razumem... A što? Pa dobro, dok je bio u zarobljeništvo snalazio se svako kako je umeo i znao, al' ovde ? Što ovde? Jes da je lakša navika od odviku, al' opet što?  Pa zar mu nije malo što je mogo i pod put i nad put nego udario preko  vrzinu... Pa samo lud čovek ide u slepak i ćorsokak i gleda u grbinu, sve sam tako mislila, jadna ja...
...Džaba sam se tad sikirala... Tek sad vidim... Jer ovo što je sad, to ti je za smej i ćutanje... Ču da je u gazda Mrkši mlađi sin doveo brkatu snajku, al'  da ovaj put ne dade ni jednu čašu rakije, da se nazdravi, da se pohvali, a za starijeg sina tri dana se pilo i tri noći lumpovalo... Svi nešto tad rekli a ja jok... Ni reč... Stra me uvati da me neko ne oplavi... Il’ još gora muka da me snađe, pa da počnu po selo, od usta do usta, da sam i ja feder... Posle me ne opra ni mutna Morava... Zato vodu u usta stavim kad god iz dom izađem...


                                                              Nada Petrović


Нема коментара:

Постави коментар