уторак, 07. фебруар 2017.

Nada Petrović // 18. usputna beleška


Poslednje vreme

Pre nekoliko godina je krenula Orvelovska pomama u mojoj uličici. Prvo je sinovac podigao zid visok preko dva metra prema stricu da ne gleda svinjac iz svog dvorišta, kako je sam rekao. Svi smo znali zašto je to uradio, ali niko nije prozborio ni reč, a i zašto bi? Posle je njegov komšija odlučio da i on podigne isti takav bedem, sa druge strane. Opet niko nije naglas zucnuo, ali su se komšije pomalo zagledale, pomalo došaptavale. Kada su kamioni sa blokovima krenuli da pristižu i da se novi zidovi grade, šaptači počeše i sami da razmišljaju gde i kako da nađu pare za svoje zidove.
Još nekoliko kuća, još nekoliko okućnica ograđenih i eto nama zidova plača na svakom koraku. Iza tih zidova ljudi koji sve više tonu u apatiju ispred TV ekrana. Niko ni kod koga više ne pije kafu, niko se ni sa kim ne druži. Sreću se ljudi po grobljima, na sahranama, slatko se ispričaju kao da su udaljeni tri careva grada, požale na svet koji se promenio, priupitaju se za zdravlje i vrate u svoje zidine da osluškuju tišinu.
Poslednjih nekoliko nedelja oko Velikog Brata je zaheftano na većini stubova pešačkih i kolskih kapija. Oni bogatiji na svakom ćošku kuće zakače bar po jednu kameru, a najbogatiji su već ugradili reflektore usmerene ka ulici koji se senzorski pale na svaki pokret.
Da je baba Gida živa krstila bi se i levom i desnom rukom kada bi sve ovo videla i nekoliko puta zaredom ponavljala jednu istu rečenicu koju je od nekoga čula: „ Ej bre ljudi, ništa vi ne znate. Zar vam niko ne reče da kad spavate sa svinjama mora da smrdi, al je bar toplije“. Znam da bi poćutala malo pa bi se još nekoliko puta prekrstila i dodala: „ Ni previše dobrog ne valja, a ovo je tolko zlo da je od zla gore“. Posle bi prestala naglas da govori. Rečima bi ustupilo mesto mrmorenje koje je jedino moglo sa usana da se čita. A da je deda Borča živ verovatno bi prvi put nakon pola veka prestao da zvižduće, a to danonoćno istiha zviždanje mu je postala navika od onog dana kako su mu rukave na beloj košulji odvezali. I možda bi tada umesto zvižduka preko jezika procedio: „Rekoh ja, zatvori i groblja će biti na svakom koraku, a niko mi nije verovao. Rekoh vala, al niko ne htede da čuje.“. Od zvuka sopstvenog glasa, znam, obazreo bi se oko sebe, otpljunuo u stranu, nastavio pritku da šilji i nastavio da zviždi kao da nije ni prekidao.
Pade mi na pamet još jedna komšinica koje već decenijama nema. Ona je umela svakog dana da obiđe rekom sve kuće u ulici. Krenula bi ujutru sa svog praga, vratila bi se uveče. Pomogla gde je imalo, ručala gde bi je ponudili. Ako me pamćenje ne vara, a ne vara me, umela je kad bi popila čašicu-dve da kao pokvarena gramofonska ploča ponavlja: „Ovo sad je pogano vreme za pogan narod, al’ doći će poslednje vreme kad će da se izrodi pogan od zaularenih ljudi “

                                                    Nada Petrović


Нема коментара:

Постави коментар