Poslednje
vreme
Pre
nekoliko godina je krenula Orvelovska pomama u mojoj uličici. Prvo je sinovac
podigao zid visok preko dva metra prema stricu da ne gleda svinjac iz svog
dvorišta, kako je sam rekao. Svi smo znali zašto je to uradio, ali niko nije
prozborio ni reč, a i zašto bi? Posle je njegov komšija odlučio da i on podigne
isti takav bedem, sa druge strane. Opet niko nije naglas zucnuo, ali su se
komšije pomalo zagledale, pomalo došaptavale. Kada su kamioni sa blokovima
krenuli da pristižu i da se novi zidovi grade, šaptači počeše i sami da
razmišljaju gde i kako da nađu pare za svoje zidove.
Još
nekoliko kuća, još nekoliko okućnica ograđenih i eto nama zidova plača na
svakom koraku. Iza tih zidova ljudi koji sve više tonu u apatiju ispred TV
ekrana. Niko ni kod koga više ne pije kafu, niko se ni sa kim ne druži. Sreću
se ljudi po grobljima, na sahranama, slatko se ispričaju kao da su udaljeni tri
careva grada, požale na svet koji se promenio, priupitaju se za zdravlje i
vrate u svoje zidine da osluškuju tišinu.
Poslednjih
nekoliko nedelja oko Velikog Brata je zaheftano na većini stubova pešačkih i
kolskih kapija. Oni bogatiji na svakom ćošku kuće zakače bar po jednu kameru, a
najbogatiji su već ugradili reflektore usmerene ka ulici koji se senzorski pale
na svaki pokret.
Da
je baba Gida živa krstila bi se i levom i desnom rukom kada bi sve ovo videla i
nekoliko puta zaredom ponavljala jednu istu rečenicu koju je od nekoga čula: „
Ej bre ljudi, ništa vi ne znate. Zar vam niko ne reče da kad spavate sa
svinjama mora da smrdi, al je bar toplije“. Znam da bi poćutala malo pa bi se
još nekoliko puta prekrstila i dodala: „ Ni previše dobrog ne valja, a ovo je tolko
zlo da je od zla gore“. Posle bi prestala naglas da govori. Rečima bi ustupilo
mesto mrmorenje koje je jedino moglo sa usana da se čita. A da je deda Borča
živ verovatno bi prvi put nakon pola veka prestao da zvižduće, a to danonoćno
istiha zviždanje mu je postala navika od onog dana kako su mu rukave na beloj
košulji odvezali. I možda bi tada umesto zvižduka preko jezika procedio: „Rekoh
ja, zatvori i groblja će biti na svakom koraku, a niko mi nije verovao. Rekoh
vala, al niko ne htede da čuje.“. Od zvuka sopstvenog glasa, znam, obazreo bi
se oko sebe, otpljunuo u stranu, nastavio pritku da šilji i nastavio da zviždi
kao da nije ni prekidao.
Pade
mi na pamet još jedna komšinica koje već decenijama nema. Ona je umela svakog
dana da obiđe rekom sve kuće u ulici. Krenula bi ujutru sa svog praga, vratila
bi se uveče. Pomogla gde je imalo, ručala gde bi je ponudili. Ako me pamćenje
ne vara, a ne vara me, umela je kad bi popila čašicu-dve da kao pokvarena
gramofonska ploča ponavlja: „Ovo sad je pogano vreme za pogan narod, al’ doći
će poslednje vreme kad će da se izrodi pogan od zaularenih ljudi “
Nada Petrović
Нема коментара:
Постави коментар