четвртак, 09. фебруар 2017.

Nada Petrović // Sve po redu preko reda

Sve po redu preko reda

„Što li je ovoliki red, kad se zakazuje?“- bila je prva misao dok sam pokušavala da se kroz gužvu probijem do vrata labaratorije. Osećala sam kako se kapi znoja slivaju ispod rolke i klize niz uvalicu kraj kičmenog stuba. Neko je u redu bazdio na ubuđale krpe. Neko se osećao na beli luk. Primetila sam ženicu koja je medicinskom maskom prekrila pola lica i gospodina koji je toliko nos i usta pritiskao pletenom rukavicom da su mu jagodice menjale boju kao da se guši.
Nisu dozvolili da prođem ni gospođa sa olinjalom bundom ni gospodin sa jaknom iz čijeg je okovratnika virila etiketa sa cenom. Ustuknula sam pola koraka u trenutku kada je jedan spečeni počeo da viče na neku ženu što se gura. Pade mi tad na pamet da se možda treba ponovo prijaviti na šalteru i priupitah: „Izvinite, molim vas, da li prozivaju ili mora knjižica da se preda“, kamo sreće da sam ćutala ili prišla ženici koja je sedela i nju pitala. Onaj što je ličio na motku kojom se žica za veš podiže dobi histeričan napad. Te ko sam ja da idem preko reda, te on je došao još u pola šest, te kako me nije sramota. Opsova nešto što nisam najbolje razumela. Izbi mu pena na usta. I pored toga dosta pomirljivo sam pitala da li prozivaju ili se knjižica predaje za one koji su zakazani. I to kao da mu doli ulje na vatru. Pa i on ima zakazano, te ja sam bezobrazna, te i onaj što je iza mene i on je bezobrazan, pa on će mene da udari ako samo još jedan korak napravim. Za to vreme mi je njegov uput podmetao pod nos, pa sam videla da mu je zakazano u pola osam, znači petnaest minuta kasnije nego meni. Taman reč da progovorim, naiđe mlađa ženica koja je po svemu sudeći u petom ili šestom mesecu trudnoće. Ista histerija se sručila i na njena leđa. Al ne bi to dovoljno no se i gospoja sa očiglednim pedigreom priključila, kako je to bezobrazluk, kako ona može da dođe oko pola šest i da čeka, a eto sestre ne prozivaju iako je deset minuta prošlo od njihovog početka radnog vremena, sve bi to ona po kratkom postupku. Glas joj je bio takav kao da bi streljala bez vezivanja očiju. I opet mi nije bilo jasno šta su tražili toliko pre početka smene ako je zakazano i stoga pitah još jednom tek da ranoranioce nerviram: Da li prozivaju ili se knjižica predaje. Tad onaj vižljasti, onaj ko pritka za boraniju pritkaru, poče još žešće da mi preti i psuje i verovatno bi do kraja smene tako vrištao da mu nisam pokazala ono što sam mu pokazala i još došapnula da će ako ne ućuti pod hitno morati kod protetičara da mu protezu menjaju. I gle čuda odmah je zaćutao i u stranu se pomerio. Pomerih se i ja da ustupim mesto trudnici, na šta se ona osmehnu i odmahnu, pa se uputi ka izlaznim vratima. U tom trenu se otvori šalter i poče sestra po spisku da proziva, na šta se matori pobuni da je i to bezobrazluk jer eto on je došao pre prvih petlova a to niko ne zarezuje, te da je Tito živ sve bi on nas na Goli Otok. Sestra se jedva suzdržavala da se ne nasmeje, ali smo se zato većina nas koji smo stajali glasno nasmejali. A smeh se pojačao onog trenutka kada je prakljičavi shvatio da je i uput i knjižicu zaboravio.

                                                                      Nada Petrović




Нема коментара:

Постави коментар