недеља, 05. фебруар 2017.

Nada Petrović // ... Tako je to kad neko upali sveću za mrtve, a čovek živ...


... Tako je to kad neko upali sveću za mrtve, a čovek živ...
Krenuh da pišem roman iako znam da neće da bude objavljen... Takvo vreme došlo... Ko ima pare il ide u kafanu il objavljuje knjige, a onaj što nema sedi međ četiri zida i zapisuje na `artiju, ukucava u „Olimpiju“, il kucka po tastauri a slova se ređaju...
Krenuh, al ne dade se da ga završim onako kako sam planirala... I mnogo puta u životu, dešava se to, ucrtamo put, krenemo, idemo, al nas nešto na pola put zaustavi, pa ni levo ni desno, ni napred ni nazad, tako bi i ovaj put...
Mozak mi stalno vrta se na onu stranu na koju on oće... Pa i ovo pisanje je samo pokušaj da izađem iz lika koji je u romanu... Čovek koji se vrlja sa padeži, koji se podžapao sa gramatiku, koji je narodski, i kome je posao da drži riljač i lopatu, i kopa rake a zatpava grobovi... Pokušavam da se odmaknem od njega, da prestane da mi odzvanja ta vrsta govora, da se vratim u prirodno stanje, da zapišem nešto što nije za njega zakopčano, al nekako mi danima ne ide... Krene, pođe, pa stane...
E, da bi to uspela, evo, pokušaću, a da l` ću da uspem i nije me briga, ionako će to samo za moje oči da ostane, a pitanje da l ću i ja da ga pogledam...
Sad, dok pominjem grobara i kopanje rake padoše mi na pamet sveće koje sam palila, ili koje sam u rukama nosila, ili koje sam pružala...
Venčavala se nisam u crkvi al sam gledala kako drugi bele sveće nose i idu oko oltara ko marvinčići oko stožera kad vrša krene... Pa i one bele umotane zlatnim trakama, dok se deca polivaju vodom, i belo platno drže, kad ih krste... Pa one slavske od čistog voska, pa one za dušu kad, neko, ne daj Bože, umre, pa one male, opet za dušu, na sahrani, dok se opelo čita, pa malikerke koje razgrnu mrak kad nestane elektrika... Ima toga još i sigurno sve da nabrojim nešto ću da izostavim, da zaboravim, da prominem... Kako da se ćovek svega seti i odmah zapiše... Pročitano, viđeno, doživljeno... Paljene uz molitvu za žive, pa za mrtve, pa i one što se pale kako su čergarke govorile naopako da se obistine crne mađije, pa one što se čuvaju negde ako zapne, za jedno kupe za drugo iskoriste, pa vosak otopljen kojim se prelivaju krila slepog miša i ušiva vojniku u skut, kad u rat krene, a puška pod mišku, pa ona kojom se lepi dukatić detetu na čuperak koji pada na čelo, da ga zle oči mimoiđu... Ma, setiću se nekada, vratiti svemu ovome, možda nešto tad i zapišem, al nisam htela o tome...
Desetak dana me proganja misao i ne znam kako da je se otarasim... Ona zbog koje sam i sa romanom stala... Zapalih sveću za nekog za koga javiše da je mrtav.. U crkvi... Dole, bliže zemlji, gde se za mrtve pali... A taj neko, posle javiše da je živ... I ne znam šta sad... Kako dalje... Jer ista osoba je umrla, ista javila za sopstvenu smrt, ista je seknula reč i opet bila živa, za tu istu sam sveću na pogrešno mesto upalila, pa me obuzima strah kad pomislim da tako sveća upaljena, osvetljava put onome koga tamo nema...
...I setih se baba Gide... Da je kojim slučajem živa, sad bi me posavetovala... Rekla bi: „ Ma pusti dete, nije gre` na tvoju dušu... Ta što ti javila, ona se zaigrala, pa nek svoju igru, volj joj po mrak il po svetlo, nastavi, a ti, počni da misliš šta ćeš za ručak, šta za večeru, dan ti pobeže, a kad se dan odmetne nikad se nikom ne vrati“
Ju, crnoj meni, pogle koliko je sati... Podne, iako se sunce stopilo u mutljavinu neba... Odoh da ložim vatru, da stavim neku koščicu da se kuva... Da nešto uradim pre nego što mrak padne... A usput može da se desi da mi se vrne u pamet i ideja kako roman da nastavim... A ako se ne desi, pa nije ni važno, naći ću nešto drugo čime ću duge zimske noći, da prekratim... Uvek se nađe nešto kad čovek uporno i dugo traži...

                                                                 Nada Petrović


6 коментара:

  1. Tako lepo opisan detalj, a prožet životnim dešavanjima. Majstore pisane reči, bar meni jesi, samo piši taj roman i piši sve jer ti je od Boga dat dar da umeš sve te reči da suvislo predstaviš i da drugima, kako bi rekli naši stari, budu na polzu. Bar da uživaju u jednom trenutku, podužem, ako stignu, kao ja sad. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Olja moja draga, pre svega hvala na podršci. Roman o kom ovde pišem je započet pre nekoliko godina ( ovaj tekst je delić dnevničkih zapisa od pre 2 godine). U planu mi je da roman ove godine završim ( Ako Bog da). Ne žurim jer i prethodni roman stoji u folderima, kao i još desetak rukopisa. Stoji jer ovakav način pisanja retko koga zanima ( izdavače najmanje).
      Htela ne htela ja ne umem i ne moghu bez pisanja. Ušlo to u krv. Dijagnoza „mrčitelj belog papira“ kako bi stari rekli ili „ Hronični nevidljivi pisac“ kako ponekad ja imam običaj da kažem :)

      Избриши
  2. Одговори
    1. Hvala Vesna od srca... Ovo mi daje snage da ipak nije sve uzalud iako mi se ponekad učini da pisanije treba da ostane samo za svoju dušu, skriveno od sveta koji me okružuje.

      Избриши
  3. Колико пута сам исту мисао поновио! A usput može da se desi da mi se vrne u pamet i ideja kako roman da nastavim.., како да опстанем како да траг оставим, како како????

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kada mi je najteže ponavljam: Desiće se nešto - i odmah mi lakše... Kada mi je najlakše ponavljam: Desiće se nešto da se ne pogordim. Okreni-obrni uvek se nešto desi i neki odgovori stignu čak i na pitanja koja nismo postavili.

      Избриши