недеља, 16. јул 2017.

Нада Петровић / Да сам бар удовица...


Да сам бар удовица...

Нашо кога ће...
Мене ?...
Зар га није греота ако га баш није срамота?...
Лако је на моју страну сечиво да окрене...
Нема ко да ме брани...
На црту да стане...
Да сам бар удовица неко би се сажалио, а овако... И они којима никад сенку нисам нагазила и они којима очи нисам видела исто...
Тако јој и треба, заслужила, задужила... Тако ти је то кад се не зна због ког јој по целу ноћ фењер се не тули... Да је домаћица нико не би... Говорили су...
А ја нисам тела да им се правдам, да им кажем да не смем у мрак да заспим... Де, сирота, да им се исповедам, кад ће сву воду на своју воденицу...
Снови су ми једино погани па не смем на јастук главу да спустим... А снага се топи... То ти је целац без пртине... Да ми није снова могла би да се исповедам и причестим... Овако нит у цркву идем нити постим...
Нека их... На добро им било...
Да им није мене не би могле паучину са очију да скину, уста би им се слепила од ћутања.. Ја сам им измаглица кроз коју се сунце назире...
А сви су исти... И мушки и женски... И они што могу и они што никад нису могли ил умели... Свима сам у мислима и кад залежу и кад се буде... Неки се моле да није, неки да не буде, а неки прижељкују... Како се коме заломи...
А ја сама ко сасушени пањ у стрњику... Чим мало пустим лис`, грана да се створи, косци однекуд се размају, па поред жита и моје младаре скастре...
Жене се од мене склањале ко да сам губава... Неке од њи, оне које су најбоље знале шта би на моје место радиле, само кад би биле, уста нису затварале...
А мушки, одкуд год да су ишли, крај моје капије су пролазили... Тели неки и да сврате, воде да се напију, ал вратница двапут у чвор завезана, а куче пуштено...
А сад ко стршљенови навалише... Да ми деци из уста ваде задњи комад леба... Да ми црно испод нокти исчачкају...
Не дам... Што је моје, моје је... За децу сам и очи у земљу закивала само да им један поглед више остане, а камо ли нећу ово што може у наручје да се понесе...
Немам ти ја кад на капију да стојим и да гледам ко крај ње пролази и на коју ће страну да скрене... Ал у авлију и скакавац да ми уђе и опао лис да начне, без једну ногу ће преко плот`...
Нека их... Нека им буде... Окренућу главу на другу страну... Секире ће кад тад у траву да спусте, макар по велику нужду кад се забаве, а тад ћу... Ма знам шта ћу... Дрвљаници жељни цепанке ће да им остану...
Нада Петровић
( Прича из збирке " Ловац на змије")


2 коментара:

  1. Ал у авлију и скакавац да ми уђе и опао лис да начне, без једну ногу ће преко плот`...Браво бре Надо!!!

    ОдговориИзбриши