уторак, 25. јул 2017.

Нада Петровић / Душа човека



Душа човека

Дуги су дани, још дуже ноћи,
нигде почетка ни краја,
једно се на друго наставља,
упреда, везује чвор до чвора.
Све је лако кад се има избора,
када може да се бира и путоказ и путовање,
још лакше је кајање што се није кренуло,
макар пупчаном врпцом сапето.
Паперјаста је осуда што се клецнуло,
застало, ослонило, залутало,
ако се осолило што се пресолило,
кад се пекло што се не допекло,
што се није боље увезало, тад не би пукло.
Али никог нема да пита може ли се,
да ли жуљеви прскају и колико боли,
никоме из даљине није стало да те осоколи
и снагу и немоћ у ступу да утехом стуца.
Опкољена закатанченим кућама
и бескрајем самотиње прекривена
као покривком и покровом,
где све је мрклина иза,
безилизаз тмине испред,
црнило надошло ко подквас нутрине
у којој рушна душа шапће и шапуће:
„Тако је записано у небеске артије“.

Нада Петровић


4 коментара:

  1. Али никог нема да пита може ли се,
    да ли жуљеви прскају и колико боли,
    никоме из даљине није стало да те осоколи
    и снагу и немоћ у ступу да утехом стуца. ЕХ КОЛИКО БОЛИ? ДО БОЛА, ВИДИМ!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. „Тако је записано у небеске артије“.

      Избриши
  2. Ovo si jednom stavila na zid i tad kad sam čitala mi se mnogo dopalo. Ide, do dubine, srca, duše, kako ko voli.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Цела књига- збирка у рукопису постоји са истом тематиком.

      Избриши