понедељак, 17. јул 2017.

Nada Petrović / Antireklama za Kesela

Antireklama za Kesela

Veoma je važno sačuvati sopstvene misli i osećanja, neopterećene smećem kojim nas svakog dana obasipaju. Koračati, jer onaj ko dovoljno brzo korača ne može biti zatrpan svim i svačim. Setimo se one priče o magarcu u kojoj se kaže: „Jednog dana magarac nekog farmera upao je u bunar. Životinja je rikala sažaljivo dok je farmer pokušavao da pronađe način da je izvuče. Na kraju, farmer je odlučio da je životinja već stara, a i  bunar treba zatrpati. Magarac nije bio vredan truda. Zbog toga je pozvao svoje komšije da mu pomognu. Uzeli su lopate i počeli da ubacuju zemlju u bunar. Na početku, kada je magarac shvatio šta se dešava, počeo je da riče. Ali, nakon određenog vremena, na iznenađenje svih, smirio se. Nakon nekog vremena i puno lopata zemlje, farmer je odlučio da pogleda u bunar i bio je začuđen prizorom. Sa svakom lopatom zemlje koja bi pala magarcu na leđa, on je uradio nešto začuđujuće. Otresao bi zemlju sa leđa i popeo se na nju. Kako su farmeri nastavili da zatrpavaju bunar, on bi otresao zemlju i popeo se malo više ka otvoru. Ubrzo, magarac je došao do vrha bunara i iskočio iz njega.“.Na isti način evo i ja odlučujem da sa sebe otresem sve ono što me vuče unazad ili u zemlju sabija.
Jedna od prvih stvari je da odbacim knjigu koju sam započela da čitam i koju sam kupila pre nekoliko dana. Nakon pročitanih 63 strane u meni nije ostala ni jedna jedina misao, ni jedno jedino osećanje, makar jedna rečenica koju bih da zapamtim, ili reč koja može da me asocira.
„Čovek od gipsa“ Žozefa Kesela za koju sam čitala pozitivne kritike, koju su verovatno preporučili oni koji je nisu čitali u pokušaju da sebe predstave načitanim, nije nešto vredno zbog čega bih gubila sate i sate ovozemaljskog života, jednog jedinog.
Može ovaj pisac da bude i dobitnik Nobelove nagrade, meni ništa ne znači njegovo pisanje, u stvari manje mi znači nego priče ljudi kojima sam okružena, jedna jedina rečenica Dostojevskog, Meše ili Andrića.
Zato (i ne samo zato), odlučujem da ne nastavim sa čitanjem, iako sam u celokupnom svom životu malo knjiga pre isčitanog kraja nepročitanih odbacila. Kada se prisetim tih odbačenih knjiga shvatam da su to većinom one koje su bile ili jesu u poslednjih tridesetak godina na našim top listama: Književni rijaliti, pornografija, kriminal...
Život je previše kratak (to tek sada shvatam) da bih ga nerazumno rasipala na nekvalitetne knjige, pisce, ljude, pojave, informacije i dešavanja, na rijalitije, rekla-kazala tračarenje, na jalova udvaranja, na laži i prevare.
Nije „Čovek od gipsa“ za mene. Ja sam potomak ljudi koji su bili stamen stene, koji su znali šta hoće i šta mogu, koji su u sebi ponavljali misao iz „Umeća ratovanja“ iako za Sun Tzua nisu čuli niti njegovu knjigu pročitali. „Možeš li zamisliti šta bih sve mogao uraditi ukoliko bih uradio sve što mogu?“.

Nada Petrović




Нема коментара:

Постави коментар