Jasmina Popović / PETPARAČKA SAPLITANJA ODJEDNOM I TEK TAKO

PETPARAČKA SAPLITANJA ODJEDNOM I TEK TAKO

noćas je vetar zaspao pre mene

a ja vrtložila, uvijala, previjala

u laži se, od bolova,

tim očajem pripadanja i van sebe-

kletvom muklom, rečju teškom

vrelokrvljem premetala

noćas se sećanje na put spremalo

svakorečjem sitnog slova

na daleko a izbliza ja ga pratim

reč narečja naricanjem kad izustim

razjarenog plača ridaj tad (p)ostanem

zaboravom mišje rupe da iskopam

saplitanjem sopstvenosti po navici

i bez straha od hrabrosti tek nadošle

u kišu sam se i oluju,

u nevreme pre vremena i pre svega

gradonosnim gromoglasjem junačila

Jasmina Popović

Fotografija - Dragan Petrović - Đenka

Нада Петровић / Уста пуна земље

 

Уста пуна земље

Као дете јела сам земљу.

Гребала темеље наше куће

и пуним шакама гурала у уста.

Сада су ми уста пуна камења.

Не смем да се насмејем,

испашће камење, срушиће се темељи.

                                              Нада Петровић

                                        Песма збирке "Додири"

Nada Petrović / Pauza za ručak

 Dal da upadnem u depresiju ili u da nabijem prs’ u uvo zapevam TV bluz???

Pauza za ručak… Mrljavim neku ovsenu kažu i mislim da slučajno nije GMO… Ona, poluskrivena iza mog monitora, mljacka svoj sendvič zubima kidajući i parčiće papira u koji je umotan… Krenu razgovor o vremenu, o nevremenu… O svemu i svačemu… Ni o čemu… I tako…Reč po reč i stigosmo u priči i do zla i goreg u ljudima. Pomenuh da svakog jutra zamolim Svevišnjeg da svi budu srećni i zdravi, zato što srećan i zdrav čovek želi i drugima sreću... Pomenuh i to da kad god idem do crkve, makar bilo to dva-tri puta u godini, sveće palim sa istom željom...

Bolje da sam jezik pregrizla nego što pomenuh te svoje molitve... Poče žena da vrišti da nemam prava da je kunem, da nemam prava sveće da palim, da sam ista ko Radeta... Ko je Radeta, pitam... Pa imaš na televizoru pa gledaj, kaže, i još dodaje da ona stalno gleda i to i još štošta... I opet bolje da sam čašu vode uzela i u ustima bućkala, bolje bi bilo to nego što rekoh da nemam TV već 12 godina... Na to sirotica puče ko testiče ispušteno na beton... Nije reči birala... Kuče s maslom ne bi pojelo šta je sve istrkeljisala... Stajala sam kao pred ikonom i krstila sam se i levom i desnom rukom...

Nekoliko minuta pre nego što sam otišla sa posla videla sam da mi je i prijavu pretpostavljenima napisala... I... Ma nisam ljuta zbog toga... Žao mi je... Baš mi je žao... A žao mi i mene... Umesto da sad lepo odmaram ja evo džedžim na yutubu, otvaram i zatvaram spotove i govorancije... Tražim i tragam da vidim ko je ta ili taj Radeta što blagoslovom kune...

Jes vala... Naopaka sam sorta... Nikako da TV kupim... Evo i sad umesto da gledam u ekran ja sedim ispred kompa i kuckam i tiho izgovaram molitvu Svevišnjem da svi ljudi budu srećni i zdravi, zato što srećan i zdrav čovek želi i drugima sreću i zdravlje...

Ajd uzdravlje... Odoh da smišljam kako da se sutra od prijave odbranim... Mislim se da možda okrenem i drugi obraz, a onda odustanem... Nemam vala toliko obraza koliko ima nesrećnih i bolesnih..

Nada Petrović / Naš feng šui je bolji

Naš feng šui je bolji od onog o kom talambasaju 

 Neće oni meni da narede kad ću da čistim kuću, kad ću i čime ću da perem ruke.Radiću to ko i ranije.

 „Pre i posle jela, treba ruke prati...“ – tako su nas učili... „Operi ruke i lice čim uđeš u kuću, da skineš uroke, ako ih ima, a ako uroci nisi navatala prašinu sigurno jesi...“ – tako su nas učili... 

„Izuj se ispred vrata nemoj neku boleštinu da uneseš u spavaću il' dnevnu sobu. Ko zna na šta si nagazila i na opanci pokupila“- tako su nas učili... 

„ Ćistoća je pola zdravlja, a druga polovina je sve ostalo, jelo, 'rana, spavanje, i dobro da se misli... 

"Ko misli na loše, loše mu i dođe...“- i to su govorili. 

„Nemoj, dete, tolko sapun, će da istanjiš kožu... Kroz tanku kožu uđe svaki andrak... Nego, operi ruke pod tekuću vodu, ponekad istrljaj sa sodu-bikarbonu, drugi put suni malo razblaženo sirće“ - i to su govorili. 

„Muške u kući podsećaj da peru ruke i posle klozeta... Žensko telo ne telo mora da i' opere... Gde crno žensko da vaća sito i cedilo sa ruke s koje je pipalo gaće, a da i' nije opralo“- i to su govorili... 

„ Iznesi, ćero, posteljinu na sunce... Sunčeve luče sve klice ubijaju“ – tako su nas savetovali. 

„Presvuči se čim uđeš u kuću, ono što je za po ulicu nije za po dvor. A ono što si presvukla okači na ofinger da se izluftira“- i to su nas savetovali. 

„U krevet nikako bez da se umiješ i pomoliš. Prvo je da skineš prašinu, a drugo da izbaciš iz duše paučinu. U paučinu se uvate svaki andrmolji.“- i ove reči pamtim. 

„ Najlepše miriše čista koža i detinja duša, ne treba ti drugi mirisi da se načvakaš. A ako ti pod mišku se oseti na ustajali znoj, operi se, pa istrljaj sa bikarbonu, nek postoji, pa ponovo operi... I povedi računa šta je'š... Od 'ranu se u telo otrov stvara pa mora negde da izađe“... 

 Ovo je samo delić nauka koji smo dobili od starih, a koje zaboravljamo i kog se pomalo stidimo...

 „Tuđe dupe manje ne smrdi od našeg, pa da nji'ove štrokave gaće na naše zadnjice stavljamo“- i to su nekada davno govorili stari.

 A ja...Ja odo' da iznesem korito i sakupim kišnicu... A što će mi kišnica neki drugi put...

                                                   Nada Petrović 

                                                         Fotografija Dragan Petrović 

Нада Петровић / Играчи и играчке

 

Na današnji dan pre pet godina moja peta zbirka pesama je ugledala svetlo dana...

Горан Ранчић / Шта учинити с љубављу

Шта учинити с љубављу

може да се

претвори у цвет
може
свој нежни свемир
зачети

у твоје просторе

може ако хоће
време да избрише
време твог рођења

време мог рођења

само је немој
усамљене вечери
стављати
крај узглавља
да мирисом
испуни сву ноћ
украшће ти снове
ма какви били

ако се претвори у јегуљу
онда не знам шта ћеш
ни ја нисам знао

Горан Ранчић

Десанка Максимовић / Не убијајте реке

 Не убијајте реке тако вам Перуна,

тако вам богиње Весне, Световида,

на убијајте реке, моле славуји,

не убијајте моле вас косови и жуне,

не убијајте то лепоте чудо,

матицу која као време хуји,

не убијајте реке улудо.

Не убијајте,

моли се под буквом врутак,

моли се у виру дрвени белутак,

моле се маховине зелена руна.

У реци се купа богињица Весна,

њоме плове сплавови Световида,

она се прелива као перје жуна.

Реке су љубимице седога Перуна,

не убијајте њихов шум и жубор,

не убијајте, тако вам песника,

река је небесница,

не убијајте је,

тако вам звезда и птица.

Десанка Максимовић

Fotografija: Dragan Petrović

Нада Петровић / Из угла мрклине

 

Из угла мрклине

Понекад играчи,
чешће играчке,
као што сумрак постаје ноћ,
а дан је кад се из угла мрклине гледа,
а за то време талас шизофреничне игре
запљускује нам стопала,
стиже до бедара,
потапа недра,
и даље вира и извире,
и врти као небеска злослутна чигра,
и све је ко да ништа није у очима оних без вида,
а Песник који осећа избаци цевчицу речи и хвата ваздух,
и пуни мехове као риба, да не потоне и челом додирне дно,
да се одупре и ослушне долази ли нам однекуд спас ил’ лек
ил’ је унапред одређено ко је победник, а ко побеђени,
и где су раскућене речи само неважећи жетони за алаве крупијее
и зечице које се коте на све стране и ломе играчке и наше сећање.

Нада Петровић

Мирослав Душанић / ИГРАЧИ... ТИ И ЈА

 ИГРАЧИ... ТИ И ЈА

                  Нади Петровић

И данас ми се тако плаче.

Гледам Коловођу и Играче,
играју по старом — добро
познатом такту.

А Трубачи не посустају —
трубе ли трубе.

Загледам Коло бучно, Коло
Српско, виловито.

И Игра ми све теже пада —
више смета.

Док Твоје ријечи одзвањају:

Све је игра
и игра је Све,
између почетка
и краја тамног вилајета...

Мирослав Б. Душанић

                                                               ISBN: 978-86-7072-067-1
                                                      

Мирослав Б. Душанић / На тренутак безбрижан

 

На тренутак безбрижан

сузе нису вјечне / кад их понестане

искорачим / будим се

иза себе остављам: клечања
молитве / гробља

изађем у оближњу шуму

дивљим паткама дарујем осмијехе
гријехе препустим облацима

нека их однесу далеко у беспућа
у предјеле бестидне / у воде бездане

Мирослав Б. Душанић

                                        

Молитва за горе беспутне / Нада Петровић

 Молитва за горе беспутне

Посла јагњад међ вукове, Господе.
Даде им душе чисте и очи бистре, Господе.
Вукова чопор ко власи косе, Господе.
Пружи руку, заштити их, Господе.
Паперјем анђеоских крила покриј их, Господе.
Нек изникне гора беспутна међу њима, Господе.
Молим Ти се Господе, чобанине, спасиоче.
Јагањци Твоји никог сем Тебе немају.

Нада Петровић

Ујмим горобиље.

За љуту рану

Љуту траву,

За чемер чемерику,

За срдобољу срчику.

Толим и тулим,

Бокорим,

Угљевље гасим,

Чини скидам,

Враћам се ниоткуд

Сенку да узидам

У увратине

И утрине,

Ни моје,

Ни твоје,

На тромеђи,

Наште срца,

Где тиња тмуша

И дан се рађа.

Где намерник клецну

Насред друма.

Ујмим самониклице

За твоје лице

Из присоја,

За руке сноваљке

И небо што се

Подмлађује,

За речи

У муку посејане.

Ујмећи молим,

Помељаре вичем.

Нико не одвиче.

Нада Петровић

... Začarani krug...

    ... Pobeda -poraz, poraz-pobeda... Začarani krug... I iznova u Srbiji svako ima svoje mišljenje... I iznova jedni u klin drugi u ploču... I iznova poraz-pobeda, pobeda- poraz...

A vreme prolazi, i život prolazi... I sve počinje da bude navika... Sve se vrti u začaranom krugu...Centar tog kruga se pomera, ali niko nema nit snage nit volje da vidi... Korača se povijene glave... Na kolenima...

Seire se naši dušmani, tako bi oratio moj pradeda... Podsmevaju zlotvori, rekao bi deda... Otac bi klimao samo glavom i u pola glasa promrmljao da nije dobro, ič nije dobro kad ti onaj ko ti puteve zatvara i putarinu naplaćuje putokaze postavlja... I taj tihi glas najviše bi me uplašio, jer tako se javljao samo u trenucima bezizlaza i nemoći...

A ja... Ja ćutim... Nemam kome ni reč... A i kome bilo šta reći...Jer svi ćute... Tišina oko mene i u meni nije akutna bolest već hronično stanje... Tupo boli, tišti, steže... Reč bi kao ptica da se vine do neba, al to nebo postaji samo u iskrivljenom ogledalu cirkuske šatre gde smo zarobljeni plaćenom ulaznicom za predstavu koju su nam obećali...

Koračam samo da bih koračala... Ne osećam vreme koje prolazi iako vidim pšenična polja kako rastu svakog dana za dva tri kolenca... Iako znam da teče tu kraj mene, tu u meni... Vreme koje donosi novi talas ćutanja... I autistične nezainteresovanosti da li je poraz postao pobeda ili se pobeda pretvorila u poraz...

... Pobeda ili poraz, poraz ili pobeda... Bilo šta ovde i sada... Ja ćutim u sveopštem ćutanju sa jednim jedinim pitanjem u sebi... Šta li će naša deca, unuci i praunuci na sve ovo da kažu... Ili će zaboraviti reči... Ove reči koje se prozire u našem ćutanju...

                                                      Nada Petrović                                               

                                                             21. април 2013.  ·
( ...PS... I dan danas začarani krug... )

Смрт стресу, слобода народу!

 

 

Бежим од злослутника који нас у таласима запљускују информацијама и дезинформацијама. Склањам се у простор који је мени битан и у ком се осећам заштићеном. Остављам њима њихову нову нормалност док покушавам да избацим стабилизаторе, као аутодизалица која треба да пребаци терет од тачке А до тачке Б. Понешто напишем, понешто прочитам, чујем се са драгим људима... И... Окрени обрни враћам се у ово што јесте сада и овде свесна да је по земљи Србији, али вала не само по Србији, полегла несигурност, стрепња, слутња, страх, замор, мртвило, депресија, утученост, безизлаз...  Покушавам да самој себи одговорим на питање како је до овога дошло. Прегурали смо санкције, инфлације, бомбардовања и још хиљаде кијамета, а нисмо се предавали. Шта се то са нама дешава? Који је то нови експеримент?

Прелиставајући неке старе бележнице налећем на нешто што ми даје одговор. Манипулација стресом. Ништа није ново. Све је већ виђено и проверено. Изолација, монополизација перцепције, понижење и деградација, исцрпљеност, претње, демонстрирање свемоћи, само су неки од „алата“ који објашњавају принудне методе манипулације стресом које се користе за мучење ратних заробљеника по Бидермановој карти психолошке тортуре.

Али, ова карта психолошке тортуре није примењива само и једино за мучење ратних заробљеника. Може свуда да се примени, свуда где постоји психолошки двојац: злостављач и злостављени. Може чак да се примени и као метод ратовања. Па зар се у борби против невидљивог не користи управо ратна терминологија, па зар првог дана није на улице изашла војска са прстом на обарачу дугих цеви...? 

Значи то је то. 3. светски рат, али не народ против народа, држава против државе, две професионалне војске, једна наспрам друге... Не... Не... Не... Ово је рат професионалаца против нас аматера....

Ко су професионалци немам појма. Очигледно је да су невидљиви сада и овде, невидљиви нама, аматерима, који смо изложени њиховим методама.

И изнова, самој себи постављам питање: Како се борити, којим методама? И сама себи дајем одговоре: Пошто је у самом наслову табеле „Манипулација стресом“, свако од нас треба да примени оружје које има: Свим средствима кренути у борбу против стреса. Стрес је окидач свих болештина.

Смрт стресу,  слобода народу!