Срести се са песмом очи у
очи, одмеравати снагу мисли, хватати одјеке који се враћају, може се, није да
се не може, али то је реткост, бар мени је реткост, и некако као да неко
довикује оно Миљковићево да ће поезију сви писати... Срести песме и стати, толковати
па се вратити, загледати, тражити и налазити још је ређе и малобројни су они
који су ме на овај начин својим књигама нагнали да их не испуштам из руке...
Они који су чешће са мном тада стају и помало збуњени ми се обраћају питањем
зар нисам још књигу исчитала, тако је било и сада... Ћутим, не одговарам... Ни словце да кажем, а и шта рећи када држим „Божју
визуру“ Мирослава Тодоровића која се не може исчитати,
која се не да сасвим и до краја чак и онда када се помисли да је прочитана,
која открива слојеве и наслаге када се
стигне до корица па се крене из почетка, која окреће поглед ка унутра читаоцу,
па он уместо да настави са нутарњим
декламовањем стихова, започне наглас да
треби и прибира речи које су још мало па заборављене, на исти начин на који се
полако заборавља мирис зрелог класја протрљаног у длановима... „Божија
визура“ има снагу прозорљивости која ме је нагнала да у себи пронађем нешто што сам мислила да га више нема, да је
давно изгубљено, а то нешто је као год у деблу, доказ да смо постојали и да још
увек постојимо, да смо оно што јесмо и да ћемо захваљујући писаној речи и песми
остати и опстати, да ћемо трајати све док постоје два граничника којима смо
омеђени, овде и сада, као увек и свуда...
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар