субота, 28. новембар 2015.

Нада Петровић / Прозорљивост поезије Мирослава Тодоровића





Срести се са песмом очи у очи, одмеравати снагу мисли, хватати одјеке који се враћају, може се, није да се не може, али то је реткост, бар мени је реткост, и некако као да неко довикује оно Миљковићево да ће поезију сви писати... Срести песме и стати, толковати па се вратити, загледати, тражити и налазити још је ређе и малобројни су они који су ме на овај начин својим књигама нагнали да их не испуштам из руке... Они који су чешће са мном тада стају и помало збуњени ми се обраћају питањем зар нисам још књигу исчитала, тако је било и сада...  Ћутим, не одговарам...  Ни словце да кажем, а и шта рећи када држим Божју визуру Мирослава Тодоровића која се не може исчитати, која се не да сасвим и до краја чак и онда када се помисли да је прочитана, која открива слојеве и  наслаге када се стигне до корица па се крене из почетка, која окреће поглед ка унутра читаоцу, па он уместо да настави са нутарњим декламовањем стихова, започне наглас да треби и прибира речи које су још мало па заборављене, на исти начин на који се полако заборавља мирис зрелог класја протрљаног у длановима... Божија визура има снагу прозорљивости која ме је нагнала да у себи пронађем нешто што сам мислила да га више нема, да је давно изгубљено, а то нешто је као год у деблу, доказ да смо постојали и да још увек постојимо, да смо оно што јесмо и да ћемо захваљујући писаној речи и песми остати и опстати, да ћемо трајати све док постоје два граничника којима смо омеђени, овде и сада, као увек и свуда...

                                                                                                     Нада Петровић



Нема коментара:

Постави коментар