***
Постајем невидљива сенка
међу бледим сенкама
која чека да се упали светло,
да Ауророра Бореалис и Коен одагнају смрт
која виси по зидовима као мрежа,
која се уплела међ кораке и загрљаје,
која чека још један плен...
Моја Марија, ја сам њен више него твој,
она ме додирује сваке ноћи између два удаха,
између два празна загрљаја,
између два грцаја у којима сричем име твоје.
Како ти све ово рећи
кад даљина као олуја на пучини разбија брод
у чијем су потпалубљу све наше речи прећутане?
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар