петак, 27. новембар 2015.

Нада Петровић / Ујам



Ујам


Ујмим горобиље.

За љуту рану
љуту траву,
за чемер чемерику,
за срдобољу срчику.

Толим и тулим,
бокорим,
угљевље гасим,
чини скидам,
враћам се ниоткуд
сенку да узидам
у увратине
и утрине,
ни моје,
ни твоје,
на тромеђи,
наште срца,
где тиња тмуша
и дан се рађа.
где намерник клецну
насред друма.

Ујмим самониклице
за твоје лице
из присоја,
за руке сноваљке
и небо што се
подмлађује,
за речи
у муку посејане.

Ујмећи молим,
Помељаре вичем.


Нико не одвиче.


                                           Нада Петровић


Дрво се на дрво наслања а човек на човека
Фотографија из личне архиве

Нема коментара:

Постави коментар