Нада Петровић / Ујам

Ујам

Ујмим горобиље.

За љуту рану

љуту траву,

за чемер чемерику,

за срдобољу срчику.

Толим и тулим,

бокорим,

угљевље гасим,

чини скидам,

враћам се ниоткуд

сенку да узидам

у увратине

и утрине,

ни моје,

ни твоје,

на тромеђи,

наште срца,

где тиња тмуша

и дан се рађа.

где намерник клецну

насред друма.

Ујмим самониклице

за твоје лице

из присоја,

за руке сноваљке

и небо што се

подмлађује,

за речи

у муку посејане.

Ујмећи молим,

Помељаре вичем.

Нико не одвиче.

                                           Нада Петровић

Дрво се на дрво наслања а човек на човека

Фотографија из личне архиве