понедељак, 08. фебруар 2016.

Nada Petrović / I bi reč i bi ljubav...



I bi reč i ljubav...

Dok radim po kući ciklično raspoređene marginalne i sporedne stvari kod kojih su samo ruke zauzete, ali zato misli lutaju i udaraju u zidove kojima sam sebe ogradila ili one kojima su me utamničili, dok pokušavam da ne mislim o onome gde sam poslednjih nekoliko godina bila i šta me sledećih nekoliko čeka... U trenucima kada mi je beg od straha, usmeren ka sutrašnjem danu, neophodan... U satima kada nisam u mogućnosti da čitam, zauzeta pokušajem da bar nešto dovedem u red i spakujem pod konac... U časima kada se prepuni nabrajanje imena onih dragih ljudi koji su u ovom trenutku teško bolesni, a kojima niti ja, a po svemu sudeći ni doktori ne mogu da pomognu... Kada se komeša osećanje besa i nemoći zbog posledica bombardovanja, zbog svega onoga čime su nas trovali i pre i posle milosrdanog ( milosrdnu im klicu, da im klicu poganu)... U časima kada mi se oslobođena misao otrgne pa luta od zla ka gorem, u pokušaju da je sprečim, da mi bol dodatnu ne zada... U tim trenucima slušam zvučne knjige i isključim sve ono što me proganja i sustiže... Danas su na redu Somers Em Mom - Izabrane pripovetke...
I dok prijatan glas iščitava naslov, autora i sadržaj, misao mi se vraća na profesorku iz srednje škole koje je umela, u trenucima kada je žagor pubertetlija odjecima gušio njen glas, da otvori knjigu pisca za kog nikada nismo čuli, da počne tiho da čita... Ućutkivanje je kretalo od prvih klupa i širilo se ka zidu na kom je stajala ogromna reljefna karta Jugoslavije...
Možda sam tu kartu premestila u sećanju sa zida osnovne škole, ali nije mi žao... Uvek sam joj sa divljenjem prilazila i dodirivala izbočine planina i uvaline dolina... Osećala se kao beli orao koji nadleće prostranstva, kao ptica koja traži svoje stanište...
Ali, da se vratim nastavnici Miri, koja bi, čitajući, zaboravila i gde je i ko je, koja nas je na najlepši mogući način upoznavala sa svetom pisane reči, gde ne postoji samo i jedino lektira... Da joj se još jednom zahvalim što je postojala, što me je naučila da reči osluškujem, da verujem da će književnost ostati i opstati i onda kada dođe vreme da niko od nas više ne postoji... I bi reč i bi ljubav na početku i na kraju svemira...






2 коментара:

  1. I bi reč! Neko je izgubi usput, čak i kad je postojala makar klica, neko je koristi, a da i ne zna pravo značenje, neko ih gomila, bespotrebno, makar po navici, a neko niže u oglicu, vredniju od bisera. Ne treba ni da napominjem da ti spadaš u ove poslednje!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala moja Mirjana... Pokušavam da sačuvam reči, sećanja i ljubav....

      Избриши