уторак, 23. фебруар 2016.

МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ / ИСТИНЕ СЕ НЕ НАЗИРУ



МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ



НА ПРОПУТОВАЊУ

и тако брзо воз
у ноћ уђе
као да му градова
никад доста

и нико не видје
и не ухвати
цијеле ноћи
ништа

и вратише се кући
назад
у омиљену улицу
тако радосно

као да је само ту
у осами
преживљавање
могуће




НЕ ПРЕПОЗНАЈЕМ СЕ (НИ У ВРИСКУ)

Драги С., све што написах и што
напишем, читам себи сам,
читам редовно, скоро сваки дан
и увијек се разочарам...

Размишљам — ако у пећини није
мрак, није ли мрак у мени —

Хомер је био слијеп, Хорхе Луис
Борхес ослијепио,
а видјели су све то што ја нисам
способан да видим —





ДАН


Дан се отвара споро
Бешумно
Силази с брда

Земља стрпљиво
Чека свјетлост
Већ се назиру путеви

А ја сам неодлучан
Којим да кренем
Истине се не назиру


Фотографије Наде Петровић




2 коментара:

  1. Оде, оде наш драги Мирослав... Велики човек, велики песник.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Em mi ode Miroslav, em Stojadinović... U kratkom roku... Dvojica ljudi koji su mi davali nesebičnu podršku... Taman se nisam makar malo oporavila od odlaska jednog, ode i drugi...

      Избриши