недеља, 21. фебруар 2016.

Nada Petrović / ***



***


Moja Marija, evo me,
dugo me nije bilo,
večnost je tren ako ne mislim na tebe.

Ti, obučena u Auroru Borealis,
ti, moja tišino između dva ćutanja,
moj dodiru svetlosti u rudniku,
moja kerozinska lampo na čelu...

... I kada sam lud,
a i danas sam lud za tobom,
ne nestaješ i ne posustaješ
u besprekidnom,
skoro monotonom nagovaranju,
da ispratim Virdžiniju Vulf do obale,
da Silviji šapnem reč dve o tebi...

Koen po navici plače u mikrofon, a ja...
Sve bih dao da mogu da zaplačem...


                                                         Nada Petrović










Нема коментара:

Постави коментар