Nada Petrović / ***

***

Moja Marija, evo me,

dugo me nije bilo,

večnost je tren ako ne mislim na tebe.

Ti, obučena u Auroru Borealis,

ti, moja tišino između dva ćutanja,

moj dodiru svetlosti u rudniku,

moja kerozinska lampo na čelu...

... I kada sam lud,

a i danas sam lud za tobom,

ne nestaješ i ne posustaješ

u besprekidnom,

skoro monotonom nagovaranju,

da ispratim Virdžiniju Vulf do obale,

da Silviji šapnem reč dve o tebi...

Koen po navici plače u mikrofon, a ja...

Sve bih dao da mogu da zaplačem...

                                                         Nada Petrović