Нада Петровић / На Кадињачи

На Кадињаачи

Стајала сам на том месту са осмехом на лицу,

гле облак као птица кружи у лету,

гле млада веверица претрчава преко брдашца,

мачка луталица је прати леним погледом,

псић се склупчао крај њених задњих ногу и дрема,

у даљини се као црвена застава назире кров и дим као лук,

и одједном као гром из ведрог неба

стрела песме одапета из сећања,

речи Славка Вукосављевића

и делић Кадиљаче

„— За нове дане — да свима сване!

Да ове стазе поштени газе!

Да више нема гроба до гроба

ни глади покрај кућнога плота,

да нема таме, да нема роба,

да буде топло од живота!

У цеви љубав,

мржњу и јед —

напред,

напред!“

И неста осмех

и неста птица

веверице као да никад није било,

мачка и пас се склонише испод полеглих јелкица,

магла заклони црвену боју заставе која као да се око јарбола обавила,

и песма доби одјек као да бубњеви позивају изнова за напад:

„Да више нема гроба до гроба

ни глади покрај кућнога плота,

да нема таме, да нема роба,

да буде топло од живота!“,

и склизну суза, помислих у почетку кишна кап се слива,

сустиже је друга, па трећа, као да и оне крећу у бој,

ал против чега и против кога кад је постало хладно од живота,

а питање се следи на уснама, шта ли би рекао командант батаљона

када би могао да се овде и сада врати, да ли би командовао као онда

Напред, напред или би можда крајем шињела брисао са лица кишне капи?

                                                                 Нада Петровић