Укупно приказа странице

четвртак, 11. август 2016.

Нада Петровић / На Кадињачи



На Кадињаачи


Стајала сам на том месту са осмехом на лицу,
гле облак као птица кружи у лету,
гле млада веверица претрчава преко брдашца,
мачка луталица је прати леним погледом,
псић се склупчао крај њених задњих ногу и дрема,
у даљини се као црвена застава назире кров и дим као лук,
и одједном као гром из ведрог неба
стрела песме одапета из сећања,
речи Славка Вукосављевића
и делић Кадиљаче
„— За нове дане — да свима сване!
Да ове стазе поштени газе!
Да више нема гроба до гроба
ни глади покрај кућнога плота,
да нема таме, да нема роба,
да буде топло од живота!
У цеви љубав,
мржњу и јед —
напред,
напред!“
И неста осмех
и неста птица
веверице као да никад није било,
мачка и пас се склонише испод полеглих јелкица,
магла заклони црвену боју заставе која као да се око јарбола обавила,
и песма доби одјек као да бубњеви позивају изнова за напад:
„Да више нема гроба до гроба
ни глади покрај кућнога плота,
да нема таме, да нема роба,
да буде топло од живота!“,
и склизну суза, помислих у почетку кишна кап се слива,
сустиже је друга, па трећа, као да и оне крећу у бој,
ал против чега и против кога кад је постало хладно од живота,
а питање се следи на уснама, шта ли би рекао командант батаљона
када би могао да се овде и сада врати, да ли би командовао као онда
Напред, напред или би можда крајем шињела брисао са лица кишне капи?

                                                                 Нада Петровић


Нема коментара:

Постави коментар