субота, 06. август 2016.

Nada Petrović / Sto godina izgubljene nade


Jutros se probudih u rano podne i krenuh da skuvam kafu, da mi se upali, za početak, lampica za kratko svetlo... Reko posle ću o dugačkom da mislim kad vidim di sam... Krenuh, al ćorak...Od kafe ni pola kašičice  na dnu kutije... A i da ima, struju mi odsekli pre neki dan... Komšije sam i juče i prekjuče nagovaro da i oni upale malikerke, pa kao romantika, pa kao ženske, pa kao to je to, to je ono pravo... Počeo sam da vadim vodu iz bunara koji se manekenisao godinama na sred dvorišta, kao iz vodovoda nije zdravo, kao hlor, kao fluor, kao pičkematerine... Evo me gde šetam po šumi, skupljam suvarke, pravim zamke za zečeve, isčitavam Robinzona Krusoa sto prvi put... I... I to me zabole za četnike, ustaše, balije, baliste... Sve je to go kreten do kretena na nudistikoj plaži svakodnevlja gde gladni voajeri zaboravljaju na doručak, ručak, večeru... Pa ljudi moji, jel to moguuuće... Sto godina izgubljene nade, a ja još uvek ne umem da živim od patriotizma i pesama...



                                  Zlatni Skarabej




2 коментара:

  1. Nekima su srca uvek puna topline i ne staju u njih svakodnevne banalnosti. Divne priča, Nado. Kada bi ljudi više ovako razmišljali.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Stomak očiju nema,kažu, al to da prazanom stomaku oči ne trebaju, retko ko da pomene...

      Избриши