„Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи
ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад
робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад
принети од себе, Боже, неће бити употребљено ни за прашину будућности људске.
То,
Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те
молим да примиш као службу моју Теби.
Ја верујем, Господе, да има достизања, али
ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања.
Но, немам последње очајање због тога,
Господе!
То саопштење, то је данас крај моје
молитвице.“
Речи Исидоре Секулић
Нема коментара:
Постави коментар