четвртак, 10. август 2017.

Нада Петровић / Несрећница




Несрећница

Стара престоница... Насеље Аеродром... Локација Тенкодром... Година, чини ми се, 2007... Ископ за трећу зграду... Инвеститор Хабитат... Зграде за избеглице... На градилишту у плану, за почетак, три објекта са по два улаза... Динамика оштра... Квалитет се подразумева...
Док сам у рукама држала теодолит и вртела точкиће да га нивелишем једна једина мисао ми је била у глави : Како ћу да извучем ноге из живог блата у које сам лагано тонула... Када сам постављала са радницима профиле који су неопходни да се не омане код ископа, од којих зависи и габарит и дубина, друга мисао ме је морила: Како ћемо изаћи на крај са бомбама које су биле под ногама. Када су се појавиле машине са кашикама у које стаје кубик и више земље и камиони кипери за одвоз из ископаног стигли су пиротехничари, одахнула сам... Сатима су прегледали сваки сантиметар у зони ископа... Обележавали кредама где мора да се ручно копа, а где машине могу да се активирају... Причали ми да је у ранијим ископима за темеље, на претходним зградама, извађено преко 50 комада, од тога бар 10% активних, говорили да су из свих ратова и свих врста, да је овде прави музеј тенковских и авионских бомби под земљом...
Посао као сваки други... Све је под контролом себе сам убеђивала... И другима сам то исто причала... И сви су ми веровали... И ја сам себи веровала да не постоји опасност... Стајала на ивици ископаног рова и посматрала Пецу како у наручју држи гранату скоро пола метра дугачку... На сваких неколико сантиметара патиниране овојнице испупчење као дугме. Рекоше ми пиротехничари да се ту активира пуњење... И још додадоше да је то уникат... Да до сада ни они нису такву бомбу видели...  А Пеца, једва корача... Благо се тетура под тежином... Коракне два три пута па стане... И видим сузе које капљу по прашини која је полегла по металу... Шаљем једног рмпалију да он преузме терет... Не могу двојица да носе... Пеца не да... Каже да га није страх... Иде даље и наставља да плаче...
Када је бомба била на сигурном позвала сам га у канцеларију да проверим о чему се ради... Дала му слободно поподне... Плаћено... Није хтео да иде са градилишта... Само је промрмљао да му дам суботу и недељу слободну, да оде код деце, да их загрли... На питање откуд сузе дуго се нећкао и на крају одговорио: „Знаш, деца су ми у школу пошла, а ја их до сад ни једном нисам у наручје држао на исти начин на који сам малочас ону гвожђурију загрлио. Док сам бомбу носио коначно сам схватио...“.
Одједном је заћутао и повијене главе из канцеларије изашао... Пошла сам за њим да му још нешто кажем, али глас пиротехничара ми је пут пресекао: „Шефице, дај радника, ево је још једна несрећница. Биће их овде још бар тридесетак, треба нам привремени магацин да их лагерујемо...“.





Нема коментара:

Постави коментар