Нада Петровић / БЕЗРЕЧЈЕ РЕЧИ

БЕЗРЕЧЈЕ РЕЧИ

Нигде пута ни странпута,
нигде стаза ни богаза,
наоколки нит пречице,
нигде трага ни пртине,
вододерине ил урвине,
ниоткуда и никуда
из ћутања,
из тишине која бучи
која хучи и гргољи,
која цвили и урличе,
која зове и одзива,
која одјек одјекује,
која живе ране вида
а вид склања у дробине,
камењару без камена,
где је некад био извор,
а сад рупа у процепу
од виришта ни кап смоле
да залије очне дупље
да не гледам како тоне
реч по реч у безречје,
где промичу сенке бледе
и где чиле мњења на кладенце,
на студенце и на зденце,
понорнице и изроне.

Одасвуд мемла, тоња
нанос речи без значења,
као да се кукољ круни
па нит клице нит семена,
нигде никог ко разуме
како је у туђем свлаку
где је душа у окове
где су очи у оглаву,
где је језик у рачвању
за чворове неке нове
да се сапне и припиње
у заборав да се сручи,
да откине од нутрине,
у утроби да изнедри збег
у ком  се бисер речи
мрамором ћутње
леком трује
и отровом лечи.

Нада Петровић