У Књижевној
критици - Вечерњих новости, у Култура - 18.04.2004.
Бард књиженве
критике, Драгољуб Стојадиновић, написа текст чији део преносим:
ПЛЕМЕНИТ ГНЕВ
„Раскућене
речи“ Наде Петровић, у издању „Апострофа“
Крагујевчанка
Нада Петровић је докала да је племенити гнев могућ, да је видовит и поетичан. “Раскућене
речи“ су со земље и народа, корење без којег нема стабла, нема листања, нема
плођења, нема трајања. Њена побуњеност, потпуна и без опозива, најдубље и више
него икада до сада , изражава оно што се са нама збива у пределу изгубљеног,
сакрализованог, одбаченог језика, грађеног вековима од сомота народног духа и
маште да траје, да буде моћ противу мрака, да буде крвоток бивања, основног
сеоског видовања, које време арчи и које нерасудно напуштамо, с којим несмајни
кидамо коне, несвесни да тако губимо ритам, губимо моћ и да је у тим речима које
смо раскућили, изгубљена амајлија опстанка.
(-----------------)
Одавно и да
ли је икад, овакав пламен отпора у нашој поезији подигнут и овако моћан, и
овако пресан и овако снажан, наачињен не само у језику, не само у раритетним
речима, не само у пепелишту снова и збиље, него у заумљу, у ономе што се слути
и разуме испод тајне и преко разума. Овај гнев је племенит као стара ковин и
аков непопијена вина.
Знајући како пишеш, ово је дивно речено: Одавно и да ли је икад, овакав пламен отпора у нашој поезији подигнут и овако моћан...
ОдговориИзбришиКажем јавно, никада и није!