Радни наслов: „Писац у Србистану“
Kада сам написала прву причу и понудила
је угледном књижевном часопису, нисам очекивала одговор, а све у складу са Марфијевим
законом. Међутим није било баш тако једноставно. Главни уредник ми је након неколико дана написмено
ставио на знање да моје писаније не задовољава критеријуме. И мислила сам то је
то, али није било. Прошле су две три недеље, већ сам била заборавила тренутну
тиху патњу и тињајући бес којим сам била обузета док сам одговор читала, кад ми
се телефоном јавио писац у успону који је уједно био један од чланова уредништва.
Лепо се човек представио, још лепше ми је понудио да му причу продам.
Тада нисам ништа знала о ауторским правима, а и
да сам знала, питање је да ли би ме занимало. Очигледно је да је моје име
погрешан кључ за отварање врата иза којих су они који себе називају писцима,
које други цитирају, чија реч се чује и памти. Сем тога у џепу нисам имала
довољно пара ни за доручак, а камо ли за плаћање рачуна који су се гомилали.
Можда не бих на понуду пристала да ми није рекао
да је то први и последњи позив, да још једном размислим, да ћу и овако и онако
написано бацити, као поцепане чарапе, као кору од банане, као станиол од чоколаде,
да ће ми суму око које се договоримо одмах кеширати.
Неколико година касније, препознала сам своју
причу, мало дорађену и прерађену, али ипак моју, у књизи, мени тада потпуно
непознатог писца, из суседне Републике. Није ми много времена требало да сазнам да је аутор који је потписан , син јединац човека чије се име полушапатом изговара, да су књигу најављивали на свим
програмима са националном фреквенцијом, да су је маркентишки покривали информацијом да је дело значајно за целокупну
књижевност наших народа и народности.
Уместо да се љутим или бар осећам озлојеђено,
сматрала сам да је то поклон који не смем да одбијем. Могућност преживљавања у смутним
временима се ретко коме пружа, а од свих који је добију, мало је спремних да своје знање дограђују
и надграђују. Знала сам да сам међу малобројнима.
Написала сам у веома кратком временском периоду још двадестак прича, обичном графитном оловком на истргнутим дволисницама из
мекокоричене свеске. Чим сам то завршила потражила сам оног члана уредништва, писца, који је у
међувремену постао друг председник неколико удружења и добитник многих награда.
У почетку се није сетио ко сам, онда се уплашио
да сам дошла да га уцењујем, да би на крају, чим је схватио да сам спремна за
даљу сарадњу, извадио свежањ новчаница и пружио ми без речи, чак и не читајући
рукопис који сам на сто ставила.
Од тих пара сам убрзо купила "Олимпик" куцаћу
машину, неколико паковања папира, индиго, печено пиле и флашу вина. Те вечери
сам први пут самој себи наздравила.
А данас?
Данас, ево на новом лап топу марке „Asus“ завршавам причицу под радним насловом „Писац у
Србистану“. Земаљски дани теку.
Нада Петровић
То још једно потресно искуство Надо. Продала си нешто што данас не би па макар не имала пиле и флашу вина. Зашто ли се јаки ките туђим "перјем". Имам одговор: зато што су безочни због поседовања новца, и или због славе која многе и умно поремети!
ОдговориИзбришиKoliko ima takvih koji nude da kupe, čini mi se još više onih koji će sami da se posluže i okite tuđim perjem. A ako još za to dobiju priznanja, eto načina da se preko leđa onih koji vrede popnu stepenicama do uspeha.
ОдговориИзбришиStrašno!
ОдговориИзбришиHoćeš li ti to nama da kažeš da uskoro očekujemo novu knjigu sina jedinca ;)
ОдговориИзбриши