ПРОВОЦИРАЊЕ РЕЧЈУ - Душан Ђорђевић Нишки о роману "Чедоморка" Наде Петровић

ПРОВОЦИРАЊЕ РЕЧЈУ

Нада Петровић, Чедоморка, Свен, Ниш, 2018,

Цео Надин роман провоцира речју.

Реч у дијалогу.

Дијалог као мера живота српског језика, јер „језик живи само у дијалошком контакту“ ( Михаил Бахтин).

Да ли је тај поступак планирала. Вероватно. Без дијалога нема радње романа, нема живота језику. И зато је Нада специфично ткање језиком у поменутом роману извела дијалошком методом. Сваку реч осмишљено смешта тамо где јој је и место:

  - Врнуо ли се онај Радулов.

 - Који...? Млађи ил старији...?

  - Онај за кога се чуло да је недело починио...

- Аааа... Млађи...А виде ли га...?

  -Својим очима... Једва га познадо... коса до пола лиђа , брада до појас...Оматорео... А лице...Боже ме сачувај...

- Изгледа око изгубио...Збрчко се ко шамија...

Није циљ овог писаног монолога да преприча радњу романа. Овим желимо покренути размишљања о српском језику и како га одржати у животу. Наш српски језик посустаје под налетом „демократских из- ума“.

Постаје лаконски, тешко разумљив, шифрован. На то утиче савремена технологија, мас медији, реформисани програми српског језика у савременој српској школи.Инертност и незаинтересованост катедри за српски језик да се отворено супротставе лошим школским програмима, изоствљању обавезности школске и домаће лектире...

„Демократија неизбежно омогућава произвољност језика.  Тај језик ослобођен је од правих цензура. Такав језички метеж упућен је грађанину посредством штампе и медија. Штампа држи биће читаввих народа и континената под заглушном бубњарском ватром реченица, парола, становишта, осећања. ...језик демократије је суров и мек, комбинован“(др Зоран Аврамовић, Апорије образовања за демократију )

Читав свој стварлачки опус, поезија и проза,

Додири, Змај, Крагујевац, 1995,

Раскућене речи, Апостроф, Београд, 2004,

Дивља трава, Интелекта, Ваљево , 2004,

Преко прага речи, Интелекта, Ваљево, 2009,

Играчи и играчке, , Интелекта, Ваљево, 2013. и

Реч у збегу, збирка прича, СВЕН, Ниш, 2018. године,

Нада Петровић подредила је оснаживању српског језика. Као да има шесто чуло за речи које је од детињства, преко школских дана, па све до прво објављених прича и песама слушала и бележила за нека дуга памћења и архивског чувања. Неке речи поново ћемо користити, обновити њихово изворно значење.

Нада је у роману увела женски лик и лик мушкарца који је сведок исповедања. Није увела драму у заплету да не би уносила суд аутора о радњи или деловима исповедања. Њена, чини се главна преокупација је српски језик онакав како га говоре њени савременици и савременици њених предака. А то је довољно. Драму целог романа и исповедне приче појачала је речима средине јунака:

 „ Знаш.. у наше село се ретко ко из бели свет читав враћо“

Чим низ пут ко замакне, мајке пун лавор воде за њим проспу, па почну да се моле и бају: само да им се врну уцело...А ако се ко са белег врати, укућани веле:

„Па шта ако је обележен? Фала Богу да је жив дошо....Много горе од белег је ако је неко  образ укаљо и на име пљуно. Тад се укућани повратку не радују.“

 А онда јунака који је образ укаљо описује овако:

- Ћора кажу љубовао са удату жену. Због ње све на коцку ставио... Ни живог ни мртвог нашле га котлокрпе крај, у шибље ураслог, крајпутног извора...На груди су Ћори од многих миришљавих травки утрљавали. И бајали и певали и гласно псовали. А кад су дрвеним тучком љуте траве туцали и коломаз убацивали чуло се како мрморе: „Помагај девла..“ „Низ гору, низ воду...“ Крв ти погану ’бем“. После би га том смрдљивом кашом облагали и скоро нечујно понављали; „Баци врбово, узми дреново... баци врбово, узми дреново... У живот га повратили и оставили... А они први, из села, што га сретоше, у Ћору га прекрстише... Тако би тад, тако оста за навек. Име му се забораволо! Чак му и на крстачу, кад је за њу време дошло, урезали „Ћора Радулов“. Нико није могао да се сети како му је крштено име!

Наравно навешћемо неколике дивне, незаборавне народне речи које је Нада у роману поставила баш онамо где и припадају усред или на почетку народног израза:

 -Укрстио очи ко кад се укрсте штапови кад се деца играју клис па посвађају (оцко, док је тражио „залог“),

 -Онај што треба да таји бира се цели живот, и пре се умре него што се нађе. Не игра се на ту играчку ако ће да се разбије. Лако од поверицу постане неверица. А тад није крив онај што је пренео глас већ онај што је испричао оно што за причу није.

  -Човек ти је ко бушно сито: што год у њега сипаш ил’ се проспе или искапље. Заклела се земља рају да се све тајне дознају, тако се некад говорило...,

  - Отад ћути ко упржено месо кад се са мас залије,

 - Зебња од мочугу најбоље ућуткује они који воле туђу бригу да брину,

 -Мораш да гледаш и које семе остављаш за принову, али и у коју замљу ћеш да садиш,

 - Шта ти вреди што ће да пиша стојећи и што ће на његово име имање да се води, кад чуљо... За војску није...,

 - Кажу свиња авион не види; магарац никад коњ да постане; призетко домаћин... Још веле да онај што парадни корак није газио и кога војничка труба није из кревет терала, тај на посела једино остриг са чешагије, може да скупља...

Може се говорити о поетици Надиног, народног говора у роману Чедоморка.  

-Бем те под лево колено“

  Знају они сво зло под леву страну се крије.

  Женску страну...

  Отуд је и Адаму ребро вађено.

На женску љуљку само се око баци,

Пљуцне и промрмља: „Посрале те кокошке

А то све ради уроци...

Друга слика је над љуљком са мушким:

- А за првенца... нарочито за првенца...

И они који ни у шта не верују, наднесу се над њега

 и прошапћу, ко да бисер круне: „Низ воду, низ гору,

тâмо њима, а теби живот и здравље...

И још и пару спусте, понеко бритву

Или чешањ од бели лукац

И сви белег од кошуљу,

Ону што се прва до кожу облачи...

И још много слика народног израза, сатканих у шарени ћилим Чедоморке

Шареница саткана од љубави, мржње, проклетства обичаја, страха, паганског веровања, злочина без казне ако савест уморену, савест чедоморке у то не рачунамо, шареница од народног говора на издисају. Све то у роману Чедоморка Наде Петровић

Најјача места у роману умивају леце сузама које саме иду ка следећој страни, без обзира на тескобу у грлу која вас обузима све време читања. Чак и пригушени јецај. Не можете читати ако нисте живели. Да, баш тако. До следећег уживања у новим идејама које налазим у роману!

Душан Ђорђевић Нишки

 Новембар 2018

Romana Ajdinović / O romanu "Čedomorka" autora Nade Petrović

Jedna reč čini čuda. Meni se čudo desilo maločas. Dobih jedan od najvećih komplimenata romanu "Čedomorka" samo u jednoj jedinoj reči: “Autobiografski”… Ako je roman toliko upečatljivo napisan da se makar na prvi pogled poverovalo da je autobiografski onda je pisanje i objavljivanje ispunilo svrhu.
Hvala ti Romana Ajdinović od srca na prelepim rečima… I samo da nešto napomenem: Ne verujem u slučajnosti. Naime, godinama sam svoje rukopise potpisivala pseudonimom Romana…
A sad reči koje su mi od Romane stigle, reči na kojima joj se od srca zahvaljujem.:

“Romana Ajdinovic

Nadi Petrović - u znak zahvalnosti !
Konacno dobih u ruke stvaralacka dela pesnikinje i romanopisca Nade Petrovic.Inace se ne zalecem i ne “lepim “ na svako reklamiranje bilo cega , pa cak ni, ljubavi mojih - knjige , bez obzira da li je roman, zbirka pesama ili nesto trece, kao ni na recenziju bilo od koga dosla.No ,to je potrebno samo zbog informacije, a drugo je koji ce osecaj u meni probuditi, i sta ce mi moja intuicija kazati, i rekla je – PORUCI!
====
Cim sa uzela u svoje ruke autobiografski roman “Cedomorka “ , zelene boje, cvrstih korica , a tako topla, nezna , kao da greje, zelena boja je boja srcane cakre( u centru tela) , a vezana je za ljubav, humanost, saosecanje i osjecaj sigurnosti.Boja centra, sredine i harmonije. ona je povezanost fizickog i duhovnog tela te je centar kroz koji dajemo i primamo ljubav, pomislim, sigurno je to autorkinja poruka i pouka. Format knjige 22/15( numeroloski : zbir 10= 1.Teslini brojevi , 1,2,3. (1x3=3) (1+2=3), sve je moralo biti deljivo sa 3. 3,6,9 , a ziveo je na brojevima 33 i 27 ( 3+3=6, 2+7=9),Ljudi kojima su otovorene cakre od 6.-9. su direktno povezani sa kosmosom.No to sve su vec neke druge price.{ja sam porucila 2 knjige , a dobila 3 , jednu na poklon 2+1=3 , nista nije slucajno, unapred znam da je to jedna od knjiga koje ja ,u sebi , nazivam , “moje pametne knjige”} ). Format knjige je stvarno toliko ugodan, moze da se cita u svim pilikama, pozama itd.171 strana ni pretanka ni predebela, lako prenosna. Divota ju je drzati u ruci.
Ono sto moram reci, jer ja ne bih bila ja , knjiga kosta 5oo dinara.SRAMOTA! To su 2 kutije jeftinijih cigareta koje ja pusim.Sramota je u tome , sto su takva vremena, da je i to mnogima puno, a drugo jos tuznije,sto oni koji imaju novaca, neki i previse , ne citaju ,pa i ne kupuju.Setih se vremena, kada su se pojavili na trzistu veliki regali sa mnogo polica,pojavili su se znalci-mudraci sa pozvodnjom dugackih kartonskih kutija , dizajniraih imitacijama knjiga velikih majstora svetske knjizevnosti , kojima su popunjavali police svojih regala.No, to je vec jedna druga prica.
Krenuh da citam “Cedomorku” ,vec na samom pocetku ustanovim da to nije knjiga koja se cita i procita “na dah” , jedno popodne, jedan dan i stavi u policu. ja tako ne citam. Svaka recenica , prosta,prosirena ili slozena ima svoju dubinu iz koje moze da proizadje jedna knjiga.Citam i malo, malo skrenem pogled i glavu i razmisljam,slazem sliku (u mislima mi je lik autorke sa njenog fb profila , a cule smo se i telefonom ) do slike ,u mislima, prateci sadrzaj ja je i vidim i cujem joj glas i stvaram filmsku pricu-sadrzaj,slika,ton.... Empaticno je dozivljavam i sazivljavam se....., a ujedno i obelezavam nekim svojim znakom , posebna mesta , na koje cu se vratiti kada procitam celu, i zato volim da imam SVOJU knjigu koju mogu obeleziti po svom, verovatno bi neko drugi obelezio nesto drugo, jer smo razliciti.
Svaka recenica je vazna, celu knjigu bi trebalo prepisivati, ali to je besmisleno kada moze da se kupi- jednostavno. Isticati jedan, neki, pasos, ne znaci da je naj,jer me svaki negde ponese...
- “ Umorna sam ti.Umor iz dana u dan sve tezi.Nista teze od umora nema” ......”Umorna od ono sto protice, a zivot nije .” umorna......od zuljeva po dlanovima, i tabanima....od zelja koje je zaboravila da su zelje , od tegoba, od snova , od more sto joj se ni u mrklini niko ne primakne..... jako je umorna-prejako................”Umorna toliko, da me i odmor zamarao kad sam sedela na opseg , svece da popalim i malko se odmorim .A i tamo retko sam isla .I za to nije bilo vreme .Sve sam mislila , ONI MOGU DA POPRICEKAJU , NIGDE DA POBEGNU NECE ,a poso ne moze da ceka. Kad velim, svud moze da se zakasni , ali na groblje nikad nije kasno.ONI KOJI ME TAMO CEKAJU STARE SU CEKALICE..Jos sto zivota da imam pa u jedan ni jednom da ne stignem. ONI UVEK CEKAJU ....”
- =====================
Ima mnogo vise izrazenih osecaja u tom delicu knjige ovo je samo nesto malo , suze mi krenuse, misli moje me opsednuse, a otvorise se i divljenje autorki o osecaju i poznavanju dusa nasih.Ona zna. Ona zna onu pesmu, srescemo se opet bilo kad ,bile gde ...u bilo kojem zivotu, i to ne jednom, vise puta
. Upotrebila je izraz CEKALICE, to nije samo pesnicko-knjizevni ukras. To je mnogo, mnogo vise.To je ono sto je moja intuicija od te knjige ocekivala ,izmedju ostalog ....
- jedna recenica: “ I sve mislim: “Neka tako mi dosudjeno . Ima i gore . Ne znam de, al kazu da i ima “
.
- Posebno me odusevljava sto pise u svom iskonskom dijalektu,prilagodjeno danasnjem vremenu , ali se oseti.
- ================================================================== Svaka dobra dusa tako misli, i ja tako mislim, ne kuni ,ne psuj Boga , sto ljudi rado cine. Uvek ima gore nad gorim, ali njegovo, se samo cini da je najgore,- sudbina i jos vise od toga... Majci Jugovica i Ceti djaka ubijenih u jednom danu itd. sve do dana danasnjeg cujemo, vidimo gledamo strahote......
- ==========================================
- Price Nade Petrovic “REC O ZBEGU “ , prelistala ,malo preletala, sa trperenjem i postovanjem , ostavila na cekanju – strpljenje je zakon.
- =============================================================
- Poklon, zbirka poetskih pesama “IGRACI I IGRACKE “ prvi se otvara i cita jer poklon je autorkin izbor , dat od srca sa posvetom –pravom, kao da me poznaje i upozorava.
Da , nekog koga volim i do koga mi je stalo, uvek cu mudozvoliti da se sa mnom igra , svesno cu to uraditi , trpeti i cekati dokle? Ali ne i zauvek.Cesto se u zivotu desava da “ igracke” postanu igraci, zahvalni svojim igracima.To se u duhovnom svetu naziva “iskusenje”, a u zemaljskom iskustvo , kako za koga.
Zbirka je svetlo plave boje, boje mira, razumevanja i istine, nadahnuca i umetnicke inspiracije. .Boja grlene ili pete cakre, predstavlja sposobnost izrazavanja, komunikacije i, vise od svega, iznosenja istine. Ima izrazito umirujuce svosjtvo.Manjeg je formata , ukusno i metaforicki dizajnirana.Pleni !
Sve pesme imaju svoj smisleni car, razlicite su .Prijemcljive.
jedna od njih :
Virtuelni svet
Izvukao si je niodkuda
kao keca iz rukava.
Pokazivao kao dresirano stene
koje uzicu nosi u ustima.
Usmeravao ka ringispilu
pucketanjem prstiju .
Bila je zar-ptica u oblacima
sve dok publika aplaudira.
Kada se spusti zavesa do kraja
ostavljas upotrebljene rekvizite
i nju u depo medj`zaboravljenim lutkama,
Skidas masku i jeftinu sminku
Ulazis u virtualni svet nasmejanih lica .
Zapises nov scenario na zidu pecine
i izlazis sa osmehom na istu scenu.
Za tebe je iznova spremna pozornica .
Publika nova kao i ona stara ....
Uvek je sve na pocetku
Adrenalin raste...
Rotirajuca svetla se pale i gase.
Krescendo iz casa u cas odzvanja sve jace
Svi se smeju i sve je smesno.....
Jedino ona utamnicena navikom
ostaje tamo gde si je ostavio,
broji pozive na bis
i necujno place.
Recenzija odnosno POGOVOR sa podnaslovom “osudjena na zivot mr Dusana Stojkovica romanu “Cedomorka “ , je apsolutno tacna i objektivna.
Nikad ne verujem dok se ne uverim.
Zdrava ,snazna i nadahnuta nam bila draga Nada Petrović!
Uverena sam da cu , za zivota stici , procitati sve sto si napisala , pa i ono sto si mozda u korpu bacila !
Za sada toliko !”

Споменка Денда Хамовић - О роману Наде Петровић - "Чедоморка"

Споменка Денда Хамовић о роману Наде Петровић -                                              "Чедоморка"

Драги пријтељи, свим срцем вам препоручујем да прочитате роман „Чедоморка“, књижевнице Наде Петровић, који сведочи о времену које је постојало и знам да неће оставити равнодушним ниједну жену, мајку, ниједног Човека. Роман је пун мисли које је родило искуство и могле би се самостално цитирати, као пуне истине, али не бих сада, биће времена и за то.

"ЧЕДОМОРКА" - аутор Нада Петровић

„Било је онако како је морало да буде, како је суђено и како је записано у књиге које носе суђаје.“
Прво читање романа „Чедоморка“ ми je камен на грудима, који тежа и тежа док звече ланци којима је опасана судбина жене и жена. Немам суза, осећам само тежину и дивљење према жени која је јача од челика. Вуче ме истина и читам и други пут. Размишљам колико је осећања, снаге и ума требало да се на овакав начин посведочи о једном живљењу и трпљењу, усуду жене којој не дају да одлучује о свом животу. Мора да ћути, ради и слуша, а у једној страшној ноћи коју само најјачи преживе натерана је на чин... и то је пратило, роварило у души јаче од свих грубости којима је немилосрдно шибана. Сналазила се кроз све неминовности како је знала и умела, снажна и здрава подносила их стоички, али та ноћ је гуши и кљује... „То је она... Под прозор пишти... Нисам је задојила.. Ни повила... Ни име јој нисам наденула.“
Мисли су моћан говор душе, опхрвају и измијугају ненадано. „Мисо ти је, Брацко, ко жижак-поткорњак. Сврдла на једну страну, испод кору, а онда одједаред крене на скроз другу“, говори мученица једином бићу које је разумело, али је мале снаге био њен најмлађи брат да би јој помогао кад су је као живинче гурнули у неповрат.
Плени њена исповед, тегобна стварност умрежена с мистиком која, као у нашим народним причама и песмама, оставља читаоцу да одгонета својим доживљајем шта је истина, а шта мит. Да ли је проклетство што се њеном оцу, који је узео оно у што се није смело ни погледати, рађају обележена деца? Зашто је баш женско дете зауставило то проклетство? Зашто је прво мушко рођено после девојчице необележено и нормално? Зашто је баш тај дечак волео и жалио сестру? Да ли је мистика ткање које је занитило сурову браћу? Да ли је дечак којем свици играју у оку због сестриног усуда симболика добра које је једино човечно и побеђује на свој начин – овде олакшава души сестре која броји своје последње дане, исповеда му се и моли га да у цркви упали свећу коју ће она наменити јер: „Преко голему воду се са велики терет на душу не полази. А време ми је...“. Да ли је нож калемар снага грешног оца који га упорно тражи и без њега копни? Да ли је то јединица осетила и зато као последњи чин у родној кући, одбране или освете које није ни свесна, сечиво пригрлила и као мушко га носила цео живот? Роман буди осећања, згруша сузе пред истином и отвара дубока психолошка питања. Снажним народским речима Нада клеше грубост мушких чланова породице, али и стравичну жест жене према жени.
„Постоје дани који се памте, а за које се пред крај живота не зна да л' су били јава или сан“, читам на самом почетку романа. О њима прича жена која се под теретом земног и небног, у обручу обичаја, заосталости и глади за имањем, гушила од морања и упорно борила да дише. Опстајала је у осињем гнезду и у хуку тишине, а пресамићена од бола и обамрла од претње, остављена у воденици која је симбол о нечастивим појавама, у страшној ноћи истрајала на једини начин који јој је у том часу преостао. Много година касније каже: „Многима је умирање казна, а мени било и јесте трајање“.
Колика је неправда према жени, снажној, умној, вредној, храброј и нажалост послушној сведоче и њене исповедне речи: „Живот ти је мој Брацко, ко река кад плави па и односи и доноси... Живот је ко чекетало у воденицу, удара и кад има и кад нема шта да се меље... Живот ти је ко славска трпеза де има и слано и слатко и кисело и љуто и меко и тврдо и оно што опија, а и оно што трезни... Живот ти је ко небо, некад киша лије, други пут сунце упече, трећи пут град утуче, а има и кад је бистро ко суза... Живот ти је и трпљење и тољење, а тољење ти је оно кад се глад стоока засити... Живот ти је и пливање и неталасање... Ма живот ти је... Живот не знам шта је“.
Роман „Чедоморка“ је убојита прича, сведок прошлих времена кроз судбину жене. Плени ванредним метафорама и поређењима које поетски снажно печате исповед и навиру живе слике, миришу и таложе се у души читаоца. Речник књижевнице плени изворношћу израза српског језика и за разумевање многих је потребно пребрати заборављене речи, упамтити их и сачувати њихову прецизност значења и лепоту.
Читала сам сва, до сада штампана, дела Наде Петровић, збирке песама, приче и сада роман, књижевнице препознатљиве особености која је и частан човек, топлог и мирног гласа, стамене речи и храброг става. 
Овакви ствараоци су понос свом роду и трајаће у времену, потребни читаоцима који знају шта вреди, а и као сведоци истраживачима.

                                                           Споменка Денда Хамовић

Јасмина Јаца Поповић / КАПИ ПРВОМ ИСКАПАНА, ВОДОМ ДОНЕТА И ОДНЕТА, У МУК МУКОМ КАД СЕ ПРЕОКРЕНЕШ

Речи песника Јасмине Јаце Поповић након читања романа "Чедоморка"

КАПИ ПРВОМ ИСКАПАНА, ВОДОМ ДОНЕТА И ОДНЕТА, У МУК МУКОМ КАД СЕ ПРЕОКРЕНЕШ

- снажни утисци, болни грч и неколико речи, невешто, али душом срочених, након поновног читања романа ''Чедоморка'', књижевнице Наде Петровић

Ћути и буди Жена. Стамена, као камен кремен и стена са срца пала, јака си снаго, у немоћ сопствену преображена, да трпљење ткаш од кад пуче водењак и српом месеца у крв заувек тебе на муку, на проклетство и грех донесе. Да живиш. Да жива мреш.
Стамена, као пламен свеће, да црним те славским винпм гасе и пале те све огњи знани и незнани, а тебе мука у мук заувек. Стамена у својој немоћи од прве коцке шећера и слатке јабуке, од коре белог до коре најцрњег, у хлеб и гроб, земљу ил' воду, жено вучице, мученице, никад славуј од кукавне кукавице, благослов једини имала си. Брата да прича, да слуша и да те на концу, пре пуцања, чује, плаче и ожали. Како доликује сузи тешкој, мученој, жени несрећној, од сваког греха грешнијој, у гроб што закорачи кад чеду свом и сопственој крви пресуди, под морање, под муку, са смрћу у побратимство, пре смрти, под руку, Стамена стено, несрећна жено.
Мајко.
Проклетство и благослов беше. И миловање, бич и кајање. Крв низ образ и длан живота калемаром сечен. Резало те све што је стигло. Из живота у смрт те, задњом речју дигло, да се кајеш и окајеш. Како умеш и знаш.
Марамом шареном да те забраде, преко последње бразде до проклете воде, па у гроб.
Мир и спокој, једаред. Да те једе, да га једеш и у грлу ти застане. Последњи опроштај.

Овако и никако другачије ожалих јунакињу романа ''Чедоморка'', исплаках себе и њу и све жене што грех под грудима носе и опроштај не искају ни од кога, што крај чекају, одлажући га свом снагом последње жеље да роду свом и крви својој и чеду исте мајке и оца од живота проклетих, себе не исприча. Да очи у немиру склопи и сузом сопствену свећу задњи пут угаси.

''Чедоморка'', роман грозница и бол, роман душа и тело – живот и смрт пре смрти, боли јако и боли јер другачије не може душа да реч прогута, не иде обезбољена, не клизи лагано, мора да грца и застане к'о кост, па ни тамо ни овамо, јер закав је живот главне јунакиње, такво је јуначење и пркос у ретким тренуцима, и на крају сваког краја је тачка, али ова је најцрња.
Велика. Највећа. Крик је и тишина.
Грех је и милина одласка с' оне стране где чекање не постоји, где сусретање и загрљај први и последњи, једина је нада.

Нада и Нада Петровић, у једно име спојене. Љубав. Реч. Моћ.

Најискреније, најтоплије, најљудскије препоруке свима којима РЕЧ значи. Живот живота једног и смрт свих умирања лаганих. Сузе исплакане и оне које чекају да кану. На длан и са длана у црницу. Земља кад позове.

Јасмина Јаца Поповић

Роман "Чедоморка" - Поговор Душана Стојковића

Осуђена на живот
( Поговор Душана Стојковића)

После пет запажених песничких збирки Нада Петровић се упустила у нову авантуру. Решила је да се ухвати у коштац са прозом, са кратким романом – прозним жанром чија међупозиција захтева изузетну надареност и списатељско лукавство да се писац не би стровалио у амбис који га жељно ишчекује. Успела је из прве. Чедоморка је особен прозни текст, пажљиво исцизелиран, психолошки осенчен, животан, трагичан, ритуално симболичан, и традиционалан и модеран у исти мах, специфично посмодеран. Написан је у првом лицу, исповедно, свежим народским језиком који на најбољи могући начин осликава судбину јунакиње која читав живот борави тако као да је на њега осуђена. И јесте то несумљиво.
Шта је то по чему ће се овај кратки роман памтити? Нешто тематски веома налик на античке трагедије с тим што се јунакиња романа наше списатељице само по трагичности властитог живота може поредити са хероинама античких текстова. Језичка мелодија која својом архаичношћу „гура” текст ка митским временима у којима се живот „играо” по правилима дубоко заснованим на ритуалима, забранама, казнама, под будним оком неке свевидеће, не ретко зле, силе која се старала да на читав живот ни трунчица светла не кане. Ту се додирују и прожимају проза и поезија Наде Петровић показујући, и доказујући, да постоји исто извориште из којег потичу. У њеном роману, као и код Динка Шимуновића, Борисава Станковића, Иве Андрића у „ Олујацима” постоје два зидом ограђена простора, доњи и горњи, међу којима - као да су у питању живот и смрт- никаквог додира као да нема. Када се оде из једног у други као да се прешло из једне смрти у другу. Ни у једном нема животне радости да нас ободри и обасја својом светлошћу. Она која приповеда чини то помало фрагматично, тако да се с времена на време враћа уназад и, у ретроспекцији, приповеда о ономе што се збило, чинећи тако своју исповест, темпорално, вијугавом и доприносећи њеном градативном нарастању до финалне сцене у којој се тражи убијено дете и уједно враћа нож калемар украден од оца. Нож којим се ништа не калеми, нож који није употребљен онако како је могао ( и морао?), јесте у читавом роману централни симбол, уз воденицу која подједнако меље и жито и животе. Постоји (то је постмодернистички захват) текст који је фон на којем се, као на разапетом филмском платну, огледа роман Наде Петровић. Изабрала је ни мање ни више, храбро и рискантно ( у крајњем исходу исплатило се) Нечисту крв Борислава Станковића. Готово да свака драмски истакнута сцена у роману Наде Петровић јесте својеврсни ехо оне која је постојала у великом предлошку. Пажљива компаративна анализа требало би да открије сва онеобичавања присутна у каснијем остварењу. Она би нас, управо указивањем на њену искошеност у односу на полазно штиво (примењен поетски модел креће од поетичке претпоставке по којој су и живот и литература једнако исправна полазишта за оргинално књижевно прегнуће), довело до тврдње како су се у роману Наде Петреовић пресни живот и истанчана литература срећно „преклопили” и произвели значајно прозно дело. На једном месту, при крају романа, његова јунакиња открива да је сунце које је над њом црно. Исто такво налазимо и код великих француских романтичара Виктора Игоа и Жерара де Нервала. Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се и живот који се, изубијан и рањав, под црним сунцем одвија и разбија, може - несумљивом списатељском вештином- преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо.

Мр. Душан Стојковић

Нада Петровић - Роман "Чедоморка"

Роман "Чедоморка"  

Рецензије за роман мр.Душан Стојковић и благопочивши мр. Драгољуб Стојадиновић,

Зелено светло за роман је дао и књижевник Видосав Стевановић...
Фотографија на корицама Зоран Петровић
Технички уредник Бошко Протић
Издавач СВЕН
Захваљујући јавном конкурсу за финансирање и суфинансирање пројеката, програма и манифестација у култури из буџета града Крагујевца за 2018. годину, роман је склопио финансијску конструкцију.

Осуђена на живот
( Поговор Душана Стојковића)

После пет запажених песничких збирки Нада Петровић се упустила у нову авантуру. Решила је да се ухвати у коштац са прозом, са кратким романом – прозним жанром чија међупозиција захтева изузетну надареност и списатељско лукавство да се писац не би стровалио у амбис који га жељно ишчекује. Успела је из прве. Чедоморка је особен прозни текст, пажљиво исцизелиран, психолошки осенчен, животан, трагичан, ритуално симболичан, и традиционалан и модеран у исти мах, специфично посмодеран. Написан је у првом лицу, исповедно, свежим народским језиком који на најбољи могући начин осликава судбину јунакиње која читав живот борави тако као да је на њега осуђена. И јесте то несумљиво.
Шта је то по чему ће се овај кратки роман памтити? Нешто тематски веома налик на античке трагедије с тим што се јунакиња романа наше списатељице само по трагичности властитог живота може поредити са хероинама античких текстова. Језичка мелодија која својом архаичношћу „гура” текст ка митским временима у којима се живот „играо” по правилима дубоко заснованим на ритуалима, забранама, казнама, под будним оком неке свевидеће, не ретко зле, силе која се старала да на читав живот ни трунчица светла не кане. Ту се додирују и прожимају проза и поезија Наде Петровић показујући, и доказујући, да постоји исто извориште из којег потичу. У њеном роману, као и код Динка Шимуновића, Борисава Станковића, Иве Андрића у „ Олујацима” постоје два зидом ограђена простора, доњи и горњи, међу којима - као да су у питању живот и смрт- никаквог додира као да нема. Када се оде из једног у други као да се прешло из једне смрти у другу. Ни у једном нема животне радости да нас ободри и обасја својом светлошћу. Она која приповеда чини то помало фрагматично, тако да се с времена на време враћа уназад и, у ретроспекцији, приповеда о ономе што се збило, чинећи тако своју исповест, темпорално, вијугавом и доприносећи њеном градативном нарастању до финалне сцене у којој се тражи убијено дете и уједно враћа нож калемар украден од оца. Нож којим се ништа не калеми, нож који није употребљен онако како је могао ( и морао?), јесте у читавом роману централни симбол, уз воденицу која подједнако меље и жито и животе. Постоји (то је постмодернистички захват) текст који је фон на којем се, као на разапетом филмском платну, огледа роман Наде Петровић. Изабрала је ни мање ни више, храбро и рискантно ( у крајњем исходу исплатило се) Нечисту крв Борислава Станковића. Готово да свака драмски истакнута сцена у роману Наде Петровић јесте својеврсни ехо оне која је постојала у великом предлошку. Пажљива компаративна анализа требало би да открије сва онеобичавања присутна у каснијем остварењу. Она би нас, управо указивањем на њену искошеност у односу на полазно штиво (примењен поетски модел креће од поетичке претпоставке по којој су и живот и литература једнако исправна полазишта за оргинално књижевно прегнуће), довело до тврдње како су се у роману Наде Петреовић пресни живот и истанчана литература срећно „преклопили” и произвели значајно прозно дело. На једном месту, при крају романа, његова јунакиња открива да је сунце које је над њом црно. Исто такво налазимо и код великих француских романтичара Виктора Игоа и Жерара де Нервала. Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се и живот који се, изубијан и рањав, под црним сунцем одвија и разбија, може - несумљивом списатељском вештином- преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо.

Мр. Душан Стојковић

Нада Петровић / ЖУТА ДУЊА

ЖУТА ДУЊА

Након завршетка факултета, док је покушавао да нађе посао, почео је на окућници прадедовској да сади нови воћњак. Куповао је онолико садница колико је имао пара, научио да калеми, правио ђубриво од коприве, копао и доносио шумску земљу.
Стара стабла је крчио. Морао је... Или су се посушила или нису рађала, а ако би и родила, црвљиви плод би отпао пре него што узри. Једино је стару дуњу сачувао иако је тек неколико плодова износила до краја. Ону кроз чије се гране винова лоза преплела. Ону са које је његова мајка, пажљиво у раширену кецељу, спустала мала жута сунца, како је понекад умела да каже.... а касније, касније би му оставила неколико дуња на шифоњер, а од осталих правила слатко са орасима.
Било му жао да замахне секиром, а камо ли је одсече. Накривљена, испуцале коре, придржавала је преплет тамњанике. Подсећала га је, тако повијена, на мајку која је целог живота теглила и носила, поред своје, и туђе бриге. Сем тога, ту је била најбоља хладовина. Последњи пут кад је долазио пластични сточић и неколико столица је испод њене крошње поставио.
Није дочекао ни прву воћку из свог воћњака да убере, а већ га је живот однео далеко. Долазио је ретко и остајао дан, највише два. У почетку је покушавао да багрем и кисело дрво, који је између младих воћака избијало, вади из корена. Касније је стизао само да посече младаре. Последњу годину није имао времена кроз воћњак ни да прође. Најчешће је, када би на кратко свратио, са капије погледао како шипражје гута јабуке, крушке, трешње, шљиве. Бацио би тек поглед и вратио се у велеград.
Пре неколико дана поново је дошао. Дуго је покушавао да откључа врата. Кључаоница као да се бунила. Тек након неколико покушаја брава је шкљоцнула. Када је ушао у кућу запахнуо га је тежак, устајао ваздух. Отворио је све прозоре, скувао кафу, изашао из куће, сео испод дуње, леђа окренуо ка воћњаку. Пружио је руку, убрао грозд и дуго га муљао међ' длановима. Учинило му се да је чуо глас мајке који му говори да то не ради, да ће одело да исфлека... У том тренутку је мобилни зазвонио. „Чекамо те“, женски глас допре из слушалице. „Стижем“, само то изусти и устаде испијајући последње гутљаје из окрњене шољице. Крену ка кући да затвори прозор и замандали врата. Кључ остави на ексеру закуцаном на довратку са ког се љуштила фарба.
Пажњу му привуче нешто у трави која је изџикљала крај искрзаног каменог басамка. Сиђе низ степенице и угледа жуту дуњу, одмах крај туфнастог лонца са чуваркућом. Сави се, узе је, помириса и пре него што крену ка капији, отвори путну торбу коју је на први степеник пре сат-два оставио. Пажљиво је спусти, на врх, преко гардеробе, везе кључева и торбице у којој су стајали новац, лична карта, чековне картице и пасош.

Нада Петровић

Јасмина Јаца Поповић / ZAKLETVOM DO POSLEDNJEG DABOGDAVANJA

ZAKLETVOM DO POSLEDNJEG DABOGDAVANJA

u grudima mi pregršt krvavih milosrdnih srdaca
preplašena jata ptica, tri sunca i ispovest lovca na umoru-
po pergamentu pogrešnih nauma pisana, iz sad u nikad okretana
tačka je uvek na kraju -šapat je da se čuje

nad sokakom prosjaka, svanuća zapevka jezom prelomljena-
a ja tražim besna gubljenja svesti i savesti, bestragiju tražim
poslednjom bih snagom let u prelet i konačišta uzglavlje mi misao
u raju zlatokrilog sećanja na Poslednje Carstvo Istine
mir bih da budem jednom, da mogu, moć da imam samo

pod prstima tuce užarenih, razdražljivih proticanja vremena
koga nema bez njega se može -u ne može pretvorena od muke
pod grudima jauk porebrice, tužnu boju sukrvice
i prelom begoumne kosti krijem, duh i dah u sebelov pretačem
nezacelivost rana i kasna gladovanja pred pričest poslednju

ćutim, nemam kome ovu tišinu poput tovara
plačem, nemam kome ovu kap očinju
umirem. nemam kome sopstvenu smrt u amanet

U kraj se, da prođem! - začuh joj glas i ne bi me strah

Jasmina Popović

Nada Petrović / Kao plima, kao zaborav

Kao plima, kao zaborav

Jesi li se od puta odmorila sestro po peru?
Kako je tamo i boli li smrt???
Ovde sve po starom... 
Pametni ćute...
Neka čudna tišina polegla kao magla
ili ja ne čujem kakofoniju zvukova...
Gledam u jednu tačku koja postaje tvoj lik
i plačem bez suza...

Reci mi,
sve mi reci,
gde, kuda, zašto, kako...

Progovori pre jauka koji osećam da nadolazi
kao plima, kao zaborav...

                                                    Nada Petrović 

Nada Petrović / Reč u zbegu

Збирка прича "РЕЧ У ЗБЕГУ" говори о свему ономе о чему се ћути... А ћути се...

Ћути се о онима који се нису из рата вратили...
Ћути се о онима који су из борби једва живу главу извукли...
Ћути се о онима који и дан данас кошмаре имају...
Ћути се о онима који су због бомбардовања завршили на психијатрији...
Ћути се о онима који свој једини оброк у контејнерима траже...
Ћути се о онима којима извршиоци шаљу решења за попис имовине...
Ћути се о онима који су добили решења за рушење својих уџерица...
Ћути се о онима који су са дипломама и који раде на пијаци цептећи од страха да не наиђу комуналци....
Ћути се о уништеним фабрикама након ослобођења од тираније...
Ћути се о федерима ( погле чуда забранише да их зовемо речју која постоји у званичном језику нашем)
Ћути се о бездушнима који оставише старе да сами у селу цркавају...
Ћути се о лоповима који и црно испод нокта отимају...
Ћути се о поповима који се моралних норми не придржавају...
Ћути се о пијанцима и о њиховим породицама.
Ћути се о онима који су отишли преко границе и на своје заборавили...
Ћути се о онима који беже са прадедовског огњишта иако им се душа у парампарчад кида...
Ћути се о опустелим селима... 
Ћути се... Једино понека РЕЧ У ЗБЕГУ остане... Као цртежи у пећини... 
Ћути се... А не би требало... 
Како ће нам деца ћутање опростити?

Nada Petrović / Razlog postoji

Dragi prijatelji

Obaveštavam vas da će ovaj blog sve manje biti aktivan.

Razlog možete videti na fotografiji.

Sve vam najbolje od srca želim

Nada

Nada Petrović / Kokoško budi drug, daj mi krila jedan krug

Kokoško budi drug, daj mi krila jedan krug

Radila sam u Ratku Mitroviću- Kragujevac… Uništiše ga lošom privatizacijom… 
Radila u Stankomercu… Doneli neki zakon koji poslodavcu nije odgovarao…Postala tehnološki višak… Ni dinar otpremnine…
Radila u Rusiji, za Puteve iz Užica… Ne uplatiše penziono u Srbiji… Zavrnuše me za platu, i još što šta… Jedva živu glavu izvukoh… 
Radila u Exingu… Postala tehnološki višak zbog smeštanja Miškovića u zatvor ( smanjeni obim posla)… Ni dinar otpremnine…
Pomeriše godine za odlazak u penziju…
Sada sam na privremenopovremenim poslovima… Kad ima i kolko ima... Najčešće pedesetak dana godišnje...
Mogu da umrem gladna socijalnu pomoć neću dobiti zbog kuće i okućnice… A ni zbog obraza, navikla sam kičmu da podmetnem a ne da prosim…
Ako hoću da otvorim firmu na birou će da mi daju oko 1000 evra koje ću morati da vratim državi u roku od desetak meseci…
Osećam da sam diskriminisana… Da sam bila lezbejka, migrant ili iz manjinske grupe, ili stranac-investitor ne bi mogli ovako sa mnom…
Za to vreme dobijam poruke da ne objavljujem ovakve stvari na FBu… Pa šta mogu da mi urade? Da me smeste u zatvor? Pa imaću bar tri obroka dnevno? Da me kazne? Pa gde ćeš veću kaznu nego što sve ovo gledam, a nemoćna sam bilo šta da promenim?

PS: I kokoške se sklone da ih lisice ne potamane, a ja nemam gde. Nemam krila, a nemam ni rezervnu domovinu.

                                      Nada Petrović

Nada Petrović / I zmije podpraguše će nas prokleti

I zmije podpraguše će nas prokleti

U selima Srbije je 50.000 napuštenih kuća i oko 145.000 u kojima trenutno niko ne živi!
Za to vreme on kaže da je ,,мудро што је Меркел подигла наталитет Немачке увозом миграната"! …
Za to vreme oni planiraju da nasele migrante… Među migrantima skoro da i nema žena, znači oni će našim ćerkama, sestrama, unukama decu da prave??!!
Za to vreme svakog dana se na 4 sata jedan ubije u Srbiji…
Za to vreme se svakog dana dva puna autobusa i malo više mladih i pravih i školovanih uputi u tuđinu da bi preživelo…
Za to vreme kilogram kupina se otkupljuje za 30 dinara, a malina se otkupljivala za 50 dinara…
Za to vreme se za lečenje dece skuplja novac putem SMSova, a novac za promenu pola, sa svim hormonskim terapijama, se pokriva iz budžeta…
Za to vreme dve i po godine ubijaju nas u pojam pričom da li će onaj da ode u zatvor ili neće zbog one za koju nismo znali dok nije ubijena…
Za to vreme Zadruga nudi 100000 evra minimum da optuženi za ubistvo uđe u njenu štalu…
Za to vreme neko bi da organizuje referendum iako bi kako god formulisano referendumsko pitanje bilo protivustavno…
Za to vreme objavljuju da će migrantima da daju preko milion za pokretanje biznisa, a nama, ako se skinemo sa biroa da bismo pokrenuli samozapošljavanje, deset puta manje… Usput mi bi taj novac državi vratili kroz prireze, poreze, nareze, a oni su kao migranti zaštićeni…
Za to vreme strancima daju desetine hiljada evra da nas zaposle da bi nam dali platu od 200 evra…
Za to vreme neko plaća onu što sat vremena gleda u magarca… Magarcu niko ništa nije platio…
Za to vreme većinu zabole qurac, a posle kada krenu da nam siluju decu, unuke, biće aman pomagajte… Posle će se neko naći pametan da nam objasni da nas qurcem pobediše… Kako da nas ne pobede kad je naša alatka bolna?
Za to vreme… Ma šta ja da pričam? Ko sam ja? Neko ko je napisao zbirku priča koja govori i o tome… Neko kome su pedesetak ljudi maksimalno te priče pročitali. Ma pišem uz vetar i sama znam. Nerazumno je gluvom vikati i slepom namigivati; najviše je gluv onaj ko ne želi da čuje i slep onaj ko ne želi da vidi…
Ja pokušavam svojim konstantnim pisanjem o selu koje umire čist obraz da sačuvam, iako sam svesna da su malobrojni koje to zanima… Rekoh konstantnim jer i priče koje su objavljene i roman koji će uskoro u štampu, pa i pesme koje ovde objavljujem i koje planiram da ukoričim čim se stvore uslovi; sva su ta moja pisanija vezana za selo koje umire, a kad selo umre ni mi nećemo postojati…
I još nečega sam svesna… Čak i zmije podpraguše će nas prokleti što ih bez doma ostavljamo, a kamo li neće zarasla groblja i zakatančene kapije…

PS: PoDpraguše namerno napisah… IspoD praga su koji se od tuge urušava…
Autor fotografije je Zoran Savić, a fotografija je nastala u Dragovu. Dragovo je u Pomoravskom okrugu, a ne u nekoj vukojebini Bogu iza nogu…

                                                       Nada Petrović 

Nada Petrović / Pisce će da hapse

Pisce će da hapse

Zlatko je sve razrede osnovne škole prošao bez ponavljanja iz jednog jedinog razloga, bio je miran na časovima. I sve razrede trogodišnje srednje škole je, takođe, prošao redovno iz tog istog razloga uz objašnjenje da pažljivo sluša, da je sve u svemu poslušan i dobar.
Zlatko je pre pet godina zagazio u petu deceniju i kao radnik zadržao iste metode koje je imao kao đak, metode kojima je išao napred. Poslušan je, redovan, nema izostanaka, nema bolovanja, ne progovara, ne promišlja, ne razmišlja, izvršava naređenja.
Zlatko leže uvek u devet uveče, ustaje u pet ujutru, doručkuje, sprema se za posao, radi, vraća se sa posla, ruča, večera, pa krevet. Male pauze između ovih rutinskih radnji su hranjanje golubova i besomučno vikanje na majku. Uvek mu sve smeta, nikad mu nije ništa dovoljno dobro, ničim nije zadovoljan. Da nije te vike čovek bi sa strane pomislio da je robot, da mu je ugrađen čip, da je mašina koja nepogrešivo uvek ide istom brzinom istim kolosekom. Ta vika je njegov izduvni ventil, ona mu služi da pročisti ventile. Zahvaljujući njoj on svakog jutra iznova bez misli, bez osećanja, bez ičega što bi moglo, makar na trenutak, da poremeti njegove rituale, ustaje i potpuno mehanički kreće u novi dan. To pražnjenje kroz viku na majku je njegova opruga za navijanje.
Zlatko nikada nije pročitao ni jednu knjigu. Njegov rečnik se sveo na manje od 500 reči. On nema drugare s kojima bi popio kafu ili išao na utakmicu. Utakmica ga ne zanima, a drugari mu nisu potrebni, knjige su za one koji tek treba nešto da nauče, a on već sve zna.
Zlatko je idealan za novi poredak. Njemu ne treba ništa više nego što ima. Uvek u kreditima, ali i pored toga nikada nije zakasnio ni jedan jedini dan sa plaćanjem računa za struju, telefon, komunalije, ekonomsku taksu, porez, prirez, narez... Jedina misao je kada će zadnja rata duga banci, namera mu je da potpiše novi ugovor. Nikada more, nikada pasoš, nikada ništa sem nevidljivom žicom ograđen prostor svakidašnjeg kretanja. On nikada ne prelazi put van pešačkog prelaza, nikada ne gazi travu, ne puši na javnim mestima, ne puši ni na tajnim, gleda na TVu rijalitije i veruje da je iznad onih koji u njemu učestvuju, u poslednje vreme veruje da je iznad svih ostalih i u realnom životu, dokaz za to je da su na TVu, po njegovom mišljenju, uvek najpametniji...
Zlatko živi svoj život po pravilima i počinje, od pre nekoliko meseci, da traži da i drugi bespogovorno poštuju ta pravila. Za sada je uspeo da se posvađa sa komšijama, da napiše nekoliko prijava poznanicima, da praćkom razbije uličnu svetiljku koja mu smeta da zaspi...
Zlatko me je jutros sreo i u prolazu, bez pozdrava mi rekao: „Čujem da si knjigu objavila. Pitam se što mirna ne sediš na dupe. Pisce će da hapse.“ Nakon desetak godina to je bilo prvi put da sam ga čula da govori iako ga viđam skoro svakodnevno. Stala sam kao ukopana. Stajala sam na tom mestu dobrih petnaestak minuta, okrenula na peti i kući se vratila. Uključila komp, potražila na netu Orvela i počela da iznova čitam tu knjigu. 1984. je davno počela, a ja zauzeta svakodnevljem nisam to ni primetila. Stajem na 81. strani i čitam jednu istu rečenicu: “ Najzad; najzad; najzad su to učinili!”
Isključujem komp, krećem ka kuhinji, pristavljam lonče za drugu kafu, imam osećaj da su svuda oko mene uključene kamere, da me Veliki Brat pomno posmatra… Isključujem ringlu, vraćam se u još topao krevet, pokrivam preko glave sa nadam da ću uskoro da se probudim, da je sve ovo samo noćna mora izazvana lošim varenjem.

PS: Probudite me kad opasnost prođe

Nada Petrović

Fotka je nekada davno pokupljena sa neta... Čija je nemam pojma...

Нада Петровић / Интермецо

Другари 

Време је да се и ја и Амери мало одморимо

Уколико неко од вас жели збирку прича "Реч у збегу" или неку од збирки поезије,  пре него што одмор крене (још дан-два) може да се јави

Јављање за резервацију важи и за роман "Чедоморка" који је у последњој фази припреме пре штампања. 

А сад неколико фотографија кактуса који ми је јуче и данас улепшао дан

Све најбоље од срца вам желим и само још нешто да поменем:

Збирка прича "РЕЧ У ЗБЕГУ" говори о свему ономе о чему се ћути... А ћути се...

Ћути се о онима који се нису из рата вратили...
Ћути се о онима који су из борби једва живу главу извукли...
Ћути се о онима који и дан данас кошмаре имају...
Ћути се о онима који су због бомбардовања завршили на психијатрији...
Ћути се о онима који свој једини оброк у контејнерима траже...
Ћути се о онима којима извршиоци шаљу решења за попис имовине...
Ћути се о онима који су добили решења за рушење својих уџерица...
Ћути се о онима који су са дипломама и који раде на пијаци цептећи од страха да не наиђу комуналци....
Ћути се о уништеним фабрикама након ослобођења од тираније...
Ћути се о федерима ( погле чуда забранише да их зовемо речју која постоји у званичном језику нашем)
Ћути се о бездушнима који оставише старе да сами у селу цркавају...
Ћути се о лоповима који и црно испод нокта отимају...
Ћути се о поповима који се моралних норми не придржавају...
Ћути се о пијанцима и о њиховим породицама.
Ћути се о онима који су отишли преко границе и на своје заборавили...
Ћути се о онима који беже са прадедовског огњишта иако им се душа у парампарчад кида...
Ћути се о опустелим селима...
Ћути се... Једино понека РЕЧ У ЗБЕГУ остане... Као цртежи у пећини...
Ћути се... А не би требало...
Како ће нам деца ћутање опростити?

                                       Нада Петровић