Od kako je kriminalac koronelo krenuo da nam stavlja rampe i prepreke,
da nas u kuću zatvara, da nam zabranjuje da se rukujemo, da se ko ljudi pozdravimo,
da nam stra’ u kosti uteruje, da nas preispituje, da nas prisiljava da sami
sebe preispitujemo, da se uželimo čak i onoga što se do juče podrazumevalo… Od
kako se sve to zavrtelo kao čigra, nemam vremena za bojazan… Jedino čega me je
strah je to da se uplašim straha… Strah je kao omča, sve što se više batrgamo
sve više za grkljan steže…
Između dva pranja ruku (20 sekundi obavezno), pokušavam da naletim na
bilo šta smisleno, nešto što bi moglo da mi objasni zašto sada, zašto baš sada…
I dok internet stranicama lutam srećem se sa teorijama, teorijama zavere i ostalim
zaverama… Imam svoje mišljenje o svemu, ali ne smem da ga ni najbližima pomenem…
Ćutim i prevrćem svaku vest o vremenu pre, o vremenu ovom sadašnjem i predskazanja
za vreme koje nam tek dolazi… Kalupim po nekoliko puta, pa raspakujem, pa iz
početka… Slažem informacije i dezinformacije
kao što se slažu lego kocke… Čini mi se da bih mogla nekoliko knjiga da napišem
o tome, samo kada bi imao ko da čita…
Nije ovo vreme za čitanje, reko bi neko… Reko i bio u pravu…. Previše
nam misli lete na sve strane ili nas je otupelost naterala da gledamo u jednu
tačku. A ta tačka postaje iz sata u sat sve veća pa naraste kao testo, pa nas
prekrije i proguta. Utopimo se svako u svojoj tišinu i u sopstveni mrak i ćutimo.
A bilo bi bolje da kažemo, da otrov iz sebe ispljunemo…. Ako nas
neizovorene reči počnu da guše, nećemo imati vremena da se okrenemo i vratimo
na novi početak. Onaj početak gde ćemo da budemo bolji sebi i drugima.
Pomenuh početak, a ne rekoh da sam planirala da odem do pošte i pošaljem
nekoliko knjiga koje sam obećala da ću poslati. Umesto slanja, evo ovda
objavljujem delić romana “Čedomorka”. Sve je do sada prošlo pa će i ovo proći. I
veće su nas muke ganjale… Ali o tome neki drugi put… Sada ono što sam obećala;
delić romana “Čedomorka”.
“Живот је
ко плетиво. Кад се петље испусте, тешко се ранфла наставља. Што се данас
разниже, тешко се сутра наниже. Прође једно, прође друго, и цео живот прође.
Прође, а да не може ништа да се промени или поправи.
Ајд да наставим где сам стала. Не могу да идем даље
док ти ово не испричам. То би било ко да облачим џемпер на голо тело, а то не
иде.
Мајка нам
је чуварна била. Много било гладних уста... Морала... Свуд де је могло да се
откине, откидала. Од сви нас. Од себе највише. Чак нам је и млеко бранила колко
смо могли. Скува га, разлије у дрвене карлице да се кајмак увати, а нама вода
на уста иде. “За пијац и варошани”, говорила. Ко да су њина уста свилена, а
наша рутава. Ми чувамо, ранимо, чистимо, муземо, сиримо, а они једу и сладе се...
За њи кајмак, за нас сурутка...
Тад се од
мене ниси одвајао. Ко пиленце од квочку. Очи ти лице прогутале док си гвирио
како протињем шупље пшеничне цевке кроз даске на млекар. А у млекар се, у карлице
млеко разливено чувало, сећаш ли се? Ја из једне, ти из друге кроз цевчице пијемо,
док од сваке не секне прс-два. И тако неколко дана заредом...
Мајка се
редно и увече и ујутро крстила, а сад почела и преко ред, поваздан, али не
помаже. Карлице све празније. Звала комшике, да се посаветује. “Ово без ништа
није”, говориле су јој. “Змије ти се на млеко навадиле. У млекар се удомиле”.
Баба Стојка само рекла: “Није за бригу, Знам ја лек. Душмани ти са млеко очи
пију. Ја ћу да пребајем. Да ти се млеко врне и све на добро да буде”.
Два дана
се баба Стојка по двор мајала и бајала. У свако ћоше завиривала. Са бели лук,
дренову грану и перце од црну кокошку бајала. Трећи дан ме за уво уватила.
Цевка ми из руку испала, а ти се под батару сакрио. Мени рече да ће да ћути ако
ја не кажем, а теби прстом припрети.
Два дана
сам уво на кладенац ладила. Нико није мого тестије из руке да ми отме. Водоноша
сам била. Чак и кад су пуне стајале, крадом сам воду просипала, само да ме на
извор пошаљу.
Мајку сам
трећег дана видела како под мишку највећег петла, голошијана, увијеног у
плетене па везене чарапе носи... И све радосно поцупкује, ко да ће коло да
заигра...
Е мој брате ко у мађије верује, њему бајање помаже.
Ко не верује може да баје колко оће, ништа неће да буде. “
Da ste mi živi i zdravi… Biće vremena za sve i za
svakoga samo da smo živi i zdravi… Biće i vremena za čitanje knjige, za one
koji vole da prevrću stranu po stranu i zarone u tuđe sudbine… Biće vremena ako
u ovom sadašnjem vremenu umeno sebi zdravu pamet da sačuvamo…
( Fotografija na naslovnoj korici- Zoran Petrović)
