Нада Петровић / Одговор на једно писмо. Писано данас и овде... 01.09.2017.

Одговор 

Када је била инфлација, тако започињеш последње писмо које сам управо прочитала... Кад исчитах последњу реч вратих се читању из почетка. Мисао која се у том тренутку у мени рађа је негде на ивици филозофије живљења. И човек и друштво опстаје само и једино на основу прилагођавања.

Верујем да је једно од најтежих прилагођавања којима смо присилно изложени је да се разумемо. Човек са човеком да се разуме. Толико различитих детињстава, сећања, књига прочитаних, љубави, интересовања, жеља, живота проживљених. И овде не мислим Ти и Ја, него уопште било ко са било ким.

Покушај да се двоје разумеју и у разумевању приближе је само кроз причу. Али ту се круг не затвара. Приче су стазе лавиринта. Из једне се улази у другу улаyи. Нигде почетка и краја. Као у „Хиљаду и једној ноћи“. Да, потребно је причати, причати, причати... и покушати да се туђа прича чује, разуме. Не размишљати док слушаш, не осећати, само упијати туђа осећања.

Када је била инфлација... Ево и ја почињем... Почињем иако знам да ћу убрзо морати да престанем... Почињем са спознајом да ћу ти о овоме још што шта написати... За почетак ћу ти само неколико реченица исписати... О тој ’92, години када је инфлација почела да убија људе.

Али, овог тренутка нећу о себи да ти пишем. Записаћу сећање на Тошкета. Писаћу о армирачу који је толико личио на Чику из Загора као да су по њему цртали тог стрип јунака.

Тошке је осамдесет и неке поломио ногу на градилишту. Није хтео да тужи фирму, у ствари можда је и хтео али су му обећали да ће ако не тужи да добије поене и приближи се врху за добијање стана. Тих деведесетих је на том истом списку био скоро на истом месту као онда када су му обећавали, претили, када су га уцењивали. Неки су други били пречи, неки су други умели додатне бодове да подмажу прасетином и ладним шприцером.

Тошке је становао у мемљивом сутурену и плаћао станарину. Женица, као притка, висока и мршава, лица испијеног од неспавања и једноличне исхране, покушавала је неколико пута посао да нађе, али није могла. Нико није хтео да дозволи да мало-мало, због болести детета има изостанке.. Ћеркица, девојчица која је, чини ми се, баш те године полазила у претшколско, рахитично, вижљасто створењце почела је од бронхитиса, стигла до астме.

Рекох ли малочас „једноличне исхране“, не, није то прави израз. Јели су данима и петком и светком клин-кромпир чорбу или клот пасуљ са пројом. Кукурузно брашно, кртоле и махунарку доносио је Тошке из Пирота где су му отац и мајка живели на селу, подједнако сиромашни и животом утучени.

Баш некако пред залет страшне инфлације роди им се синчић. Радости и страха нигде краја. Тошке остаје прековремено на послу, ради по 300-360 сати. И поред тога једва саставља крај са крајем. Чини ми се да се смањује и надувава. Једном његову женицу видех, а она као да је изџикљала и још се додатно отањила.

Тошке, видим да данима не испуњава норму на машини за савијање узенгија. Зовем га у канцеларију не због тога него због могућности да се повреди због деконцентрације и тешке туге која га преклопила. Питам где је проблем иако слутим. Он скоро нечујно изговара: Син ми пред очима умире а ја не могу да му помогнем. Сузе почињу да капљу. Знаш, каже, кроз јецај, рођен је са скоро четири кила... У последњих неколико недеља килажу скида... Поново ће да има четири... Знаш син ми умире од хладноће и глади.

Ћутим. Шта да му кажем. Па моја последња плата је била тек да се купе 3 тегле џема. Са његовом платом он је могао да купи највише четири... Не говорим му да је мој отац, као инвалид прве категорије,  тог месеца за своју пензију могао да купи 3 јајета кокошија. Да сам га дан пре тога, онако болесног и немоћног, видела како удара главом у зид и пита себе наглас да ли је нормалан, где му је живот прошао. Не говорим му да пумпица коју купујем за свог сина  кошта две до три моје плате, а да су ми потребна два комада... Не говорим зато што и он  исти проблем за лечење ћеркице има... Уместо речи утехе изговарам: „Иди... Имаш два дана слободно... Ради, кради, отимај. Децу спашавај.“ Гледа ме, не може да верује. Враћа се уз машину за савијање гвожђа и наставља да ради.

Сутрадан долазим на посао, а у торби ми кувар за бебе. Упутство шта малени могу да једу и када. У беби кувару подвучене намирнице које мора да набави. Знала сам да ће Тошке, по навици да буде на послу, зато сам и понела. После прозивке сам га поново позвала у канцеларију и дала му књижицу уз речи: „Иди, спашавај децу.“

Трећег дана је дошао. Види се да је ненаспаван. Питам само шта је ноћу радио. Он сави главу и себи у браду поче причу: „Јуче кад је снег нападао, мало је отоплило, али опет је било хладно. Ноћас сам у Шумарицама ручном тестером дрво исекао. Оно исто под којим сам летос неколико пута ћеркицу водио да се игра у хладовини. Нисам смео моторку. Чули би, пријавили, у затвор бих заглавио. Целе сам ноћи стругао, у соби крај деце, да комшије не чују. Јутрос ево ме. Деца и жена спавају. После дужег времена сити су и огрејани.

Од тада је прошло четврт века. Пре неки дан ми његов колега рече да је пре десетак година Тошке отишао у село, у пусту кућу родитеља. Да му се ћерка удала у сиротињу и беду, да је син отишао из села за кором хлеба. Да се спирала очаја и даље врти.

Верујем да је Тошке једину радост имао оног дана када ми је у пролазу рекао: Шефице хвала. Син ми се опоравља. У последњих месец дана добио је двеста педесет грама.“

А ја... Е па ја сам тог месеца била кажњена. Неко ме пријавио да сам Тошкету слободне дане дала када је највише посла било. Тог месеца ми је плата за преко 300 сати рада била толика да сам могла да купим 2 тегле џема. Нисам џем купила. Уместо тога сам извадила све оне парице које сам чувала за црне дане и купила џакчић белог брашна. 19,5 марака је коштао, а моја плата 3 марака. Увече сам погачицу умесила и ставила у њу козији сирац који је мајка подсирила. Мирисала је кућа на благостање. Смех је одјекивао на све страна. Кад подвучем црту испод свог живота, знам да сам тада први пут молитву-захвалницу у себи изговорила. Хвала ти драги Боже на овом дану у ком смо сви здрави и насмејани. Хвала ти за све прошле и будуће дане.

О још понечему из тих дана ускоро ћу ти писати. Вероватно не о свему. Многе ствари сам у себи закопала. Превише боле. Понекад само никну и подсете ме, али их ја брзо затрпам. Сахрањивала сам у себи и још увек сахрањујем све оно што би друге на месту убило. То све понекад се повампири па хоће са собом у гроб да ме повуче. Не дам се. Сетим се молитве-захвалнице: Хвала ти мој Боже за јуче и данас... За данас у ком сам успела да купим 10 кг паприке коју ћу да спакујем у замрзивач... За данас које може да донесе насмејано сутра.

ПС: Писмо копирам са свим могућим и немогућим грешкама. Не проверавам где сам и да ли сам грешила. Не смем поново да зароним у бол и сећања.

                                                                        Нада Петровић

                                      Фотографија из личне архиве   Наде Петровић