Бошко Протић / НЕБОМ ИЗМЕЂУ БЕДЕМА

НЕБОМ ИЗМЕЂУ БЕДЕМА 

“Стари нишки Роми верују у Зајде Баџу (Зехида Баџи) као свог свеца и заштитника”.

Зајде, о Зајде, ево сам ти дошô да се поклоним. Знаш ти, Зајде, да нисам долазио пре да искам. Рачуно сам, имаш пречих и већих мука што их људима видаш. Оно што ме спопадало – па то удара сваког: мало те у блато баци, мало остави да данеш, мало те притегне, па попусти... Није то, велим, нешто због чега се код Зехиде долази на молбу. Јесам ја долазио четвртком и палио свеће, ко сви Цигани што ваља да дођемо. Јесам, на реч веруј. Само сад ти први пут нешто и тражим.

Знам, ниси ти у гужви могла да ме видиш и упамтиш. Много се народа скупи. Велик шешир носим. Навико сам тако, да лице под њега склоним. Не волим кад ме памте. Тако ме и ћаћа учио. Каже: кад будеш у Солун путовао, да жене ил коње Грцима крадеш па кад будеш бежао – лакше ће бити ако ти лице не упамте.

А нисам ти ја неки голем лопов, Зајде. Нисам. Ал – волим лепо. У овом животу, нашем, мало тога буде! Гледаш у другог – има га. Савијеш главу, притрпиш, причекаш... Онда те ошине луд бич, па – мораш руку да пружиш. Није то да би имао, него да мало и ја у лепоти уживам.

Е, Зајде, Зајде, да сам крао само да бих камарио, мени би данас џепови звекетали дукатима, ал срце лудо није хтело тако. А се домогнем, ја се и раширим, а има за мене – има за све. Видела си ти то одозго, Зехидо? Кад сам имао, имао је и сваки Циганин што ме сретне, свака Циганка што сукњом ма’не, свако Циганче, што се окато у мене загледа стојећи крај прашњавог друма.

Није мени жао, Зајде, што сам спао на калдарашки лак занат, па кујем чекичићем по ваздан. Није ми жао, свега ми. Ту сам још да заиграм дамаром, запевам, грлом писак зурле надвисим. Није мени лоше, Зајде, овде. Није...

Него, кад се смирим, у звездице кроз чергу кад загледам – сан ме неће, Зајде. Неће. Само тренем а оно друмови и ја на њима. Млад, а у галопу. Тргнем се, гледам звезде како ћуте, и опет паднe капак на капак а оно тамо – врела жена, увија се, извија, љуби ме... Тело јој жишка, очи јој ноћ. Дигнем руку да је сколим и – опет се пренем. Тамо где ми снага крете, ту сад моја трећа жена, што ми роди овог најмлађег, хрче и окреће се под губером.

Још је теже кад ноћ није ведра. Просветле тад звезде неке у мени, па по њима опет не могу заспати: Стамбол, Бугарка у винограду, коњ вран и бесан, све копитама свраб друмова чеше... Па дукат што ми га узе поп, па муфтији кад сакрих сандале а они ме ухватише... И како која свићне зваздица у мени – тако се и пренем.

Немам више снова, Зајде, а без сањања – шта сам ти ја? Нико и ништа!

Ево сам дошао, Баџи, да те молим. Клечим и молим те, Велика, да ми разместиш све лепо што сам икад осетио, од мајчине сисе до последње туђе жене и да ми уредиш да се направи место за још сањања. Канда се препунило и нема где више нов сан да стане.

Види, Зајде, Зехидо моћна, како год можеш то, уреди ми: да опет сањам. Још да сањам.

Кажу Адем и Елведин да сам ја сиротиња. Оба имају коње и кола. Имају и оно што крију – а ја знам да имају. Ал' спавају. Сањају! Значи, нисам ја сиротиња. Они су. Код њих још има где, а мени срце и душа већ препуни. Дођох код тебе да те молим да мало одвадиш ако се мора ал да ми направиш места за – још. Ил ми поради да одем широким друмом у небеса. Гре'ота је живети а не сањати, Зајде. Знаш ти то Светице. Шта је човек без сна? Хајван обичан.

И још нешто. Док сам овде, доле, да ме нико не удара. Молим те, Зајде, како знаш. Убићу неког, окрвавићу руке. Нож вазда у сари чизме држим, од кад сам осетио да ми снага чили. Некад ме није било страх на десеторицу голорук да ударим. Има, људи теже ускоче у Нишаву да се окупају него што сам ја у туче улетао... их! Сад кад се снага гаси, кад песницом више не могу међ' очи, заклео сам се – убошћу у стомак буде ли ме неко ударао. Баш ме брига – Србин, Турчин ил наш, Циганин. Има да убодем! Ја то не могу да трпим. Нећу, бре! Спаси ме, Богињо, таквог зла, и заштити од хуља да им црева по нишкој тврђави џукеле не развлаче.
И... Ако није много – даш још нешто?

Још једно путовање. Ишао бих, док могу, горе до Дунава. Кажу, има некакав бели град. То би' да видим. Лако ћу: натоварим алат, пребацим кабаницу преко леђа и – ајде. Можда неко не буде пазио на коња добро, па мало и ноге одморим... Бар до првог села. Тамо у тај град, Бели, долазе и Лејаши и сви други Цигани. Мечке воде и ћемана свирају. Имам ја занат, лако ћу да се прехраним. Увек има посла за котлокрпа. Само ти мени уреди горе да ја на пут пођем. Заокрени точак небески под којим ми паок судбине гњили.
Људи веле: Зехида ће ти испунити жељу!

Знам да хоћеш Баџе. Знам.

Нисам ја отишао ни у намастир ни у текију него теби овде дошо. Теби која, нас, Цигане чуваш и штитиш. Свако има свога. Теби и мени кров не стоји лепо. Што Турци, Срби и Јевреји зову кућом, нама такве ствари нису нужда. Нама треба небо и ове звезде. Довела нас судба у ову Тврђаву, па ти прну у светлост да другима будеш радост и утеха, а ја клекох пред тебе, да се огрејем и да ми лице осветлиш.
Ево сам ти белег донео. И пару сјајну, да на њој одсјај ове две свеће зажежеш.

И жеље сам ти, Зајде Баџи, испричао. Сад ћу да ћутим. Ноћ нек ме загрли. Клечаћу до зоре и чекаћу док ти не одлучиш да је време да ми се оствари: да опет сањам и да на још један пут кренем. Немој да буде последњи, ал’ ако и мора – неће да ми буде жао.

Прича се да они... што се ухвате мора..., да у њих уђе неки шејтан који им више не дȃ да се привежу за земљу. Такви смо ти и ми, Цигани. Кад једном запутујемо, више без друмова не можемо. Да ми је да на друму умрем, да паднем мртав са доброг коња и да ме људи нађу ал да ме крај друма не са'ране, него да ме изгоре и пепео развеју, да летим на све стране...Их...! Душа циганска не може да се налута. Може само да се наужива лутања.

Сад ћу ја да ћутим, Светице. Нећу више да ти сметам. Доста сам. Ако можеш, знам да хоћеш да ми уредиш све. Амин.

* * *
На том месту се ноћ преврте и леђима залеже по зидовима нишке тврђаве, капљући све до темеља.
Сан се привуче... а он га сколи и све споријим шапатом му назва добродошлицу:
– Заокрени точак, Зехидо! Молим ти се. Заокрени само још један круг. Дај образу ветар, дај мирис реке, галоп међу коленима... Дај жељу и жудњу... Заокрени овај мој криваљаст цигански точак, макар му то последњи круг био.
Само да не мирује. Само нек не стоји у месту. Нек не мртвује још жив.

* * *
Изнад, оно небо, шарених сјајних тачака, а испод, Циганин клечи окружен упаљеним белим свећама што догоревају. Клечи а лети крилима вере да ће му Зехида испунити жељу, направити место новим сновима и уредити му још једно путовање: до белог града на обали Дунава.

Бошко Протић

(прича уврштена у зборник РК “Ниш Медијана“, 2018 )