Nada Petrović / CVRC MILJOJKO

Govorili su: „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”... 
CVRC MILJOJKO, umeli su naši stari da kažu za ovakvo baljezganje

Godinama unazad srećem ljude koji pokušavaju da mi objasne da je tadašnji sistem kriv zato što je bilo bombardovanje. I dok oni govore iznoseći svoje činjenice ja ćutim. Ćutim dok mi se sećanje vraća gde su oni bili dok su bombe padale, koje su sve razloge izmislili da bi opravdali svoju bežaniju pre nego što je zemlja bila u plamenu. Usput mi pada na pamet da tada, a ni ranije ni kasnije, niko od političara nekoga svog nije izgubio usled ratnih dešavanja.

A krenulo je mnogo ranije. Ocu su dali otpusnu listu 2 dana nakon infarkta, a rekli su da najmanje 7 dana mora na svakih 12 sati da prima infuzioni rastvor u kom bi bile inekcije koje su za jedan dan koštale kao tadašnja moja plata, a koje nisu imali. 27. okrobra se vratio kući a već 29. je umro. U njegov mrtvački sanduk sam stavila i one inekcije koje sam kupila i koje sam ponela kući zato što su mi rekli da će da dolazi patronažna služba. Na pitanje zašto ih nema rekli su da su svi angažovani za sređivanje kapacitata za prihvat ranjenika u slučaju bombardovanja.

… I sada meni neko objašnjava kako je te ‘98. emigrirao zbog političkog terora…  I još govore da je te ’99.  sistem bio kriv za sve. Na pitanje zašto onda nisu bombardovali mesta gde je bio glavni konstruktor sistema, zašto su kasetne bombe bacali, zašto su fabrike uništavali, zašto su crkve, manastire, škole i obdaništa raketama zasipali, krenu da me napadaju kako ja ništa ne razumem.  

… I svarno ne razumem kada mi ti isti sada objašnjavaju kako piralen nije kancerogen, kako uranijum nije štetan za zdravlje, kako je plutonijum blagodet s neba. Ne razumem šta su deca Srbije bila kriva za bilo šta. Ne razumem kada ti isti sada kažu da se treba Kosova odreći, onog istog Kosova zbog kog su nas bombardovali. Da smo te ‘98. dali da u Srbiji postave najveću vojnu bazu na Balkanu, da smo im poklonili svoju industriju, da smo postali naprečac kulučari, da smo skinuli gaće ko što ih sada skidamo, da smo sve to uradili verovatno ne bi bilo bombardovanja.

I znate šta? Ono što je najstrašnije je to što sam u tim danima dok su bombe padale videla više smeha i suza na licima ljudi kojima sam okružena. Sada sam okružena ljudima koji su u depresiji, apatični, bezizražajnog lica, bez osećanja, zombirani. Izuzeci su oni koji umeju da se pokrenu i bore se za bilo šta.

I da ne bude zabune… I ja sam bila protiv Miloševića, ali sam oduvek mislila da ovaj narod treba i mora da mu sudi za sve ono što je uradio, a što je direktno usmereno protiv nas i naše dece. Isto kao što sam sada ubeđena da neko direktno učestvuje u tome da se ni dan danas ne zna koliko je tačno ljudi poginulo, a koliko ranjeno, koliko je obolelo od kancera, za vreme i nakon bombardovanja, koliko je finansijske štete načinjeno.

 I još nešto mi pada na pemet, dok se sećam te ‘99. A to je da sam jedino tada videla slogu i sabornost kod većine ljudi, da su skoro svi disali kao jedan, da su brinuli o ljudima koji su okruženi, da su čuvali svoju zemlju kako su znali i umeli.

Šta se za ovih 19 godina desilo da smo postali ovo što smo sada nije mi jasno uprkos tome što znam šta se sve u međuvremenu dešavalo. Šta se desilo da smo postali narod koji čini najveći od svih autogenocida, genocid zaborava?

  Da li se sećamo da je:

-          „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити” – говорио

 Џејмс Шеј, портпарол НАТО-а, марта 1999

-          „Требало би да бомбардујете Србе” рекао Папа Јован Павле Други.

-          „Српска деца се више неће смејати” - Лоренс Инглбергер  бившi државнi секретар САД-а.

Da li se ičega sećamo, kukala nam majka? Da li umemo da razdvojimo prijatelje od neprijatelja ili smo i to zaboravili? Kako možemo nekoga ko nam je decu u kolevkama ubijao da nazovemo prijateljima?

Ko smo mi? Da li smo isti onaj narod kome su pripadali naši pradedovi?

Nada Petrović kojoj je otac umro usled pretnje ratom, a majka od kancera direktno izazvanog bombardovanjem, koja je za poslednjih 16 godina bar jednom mesečno bila na nekoj sahrani ljudi koji su umirali zbog kancera. Nada koja je bila tek na nekoliko svadbi. Ista ona Nada koja je tada do danas tek nekoliko babinja sam odnela novorođenčadima. Ona Nada koja još uvek pamti i koja je pamtiti dok bude živa. Zverstva zlotvora se ne opraštaju i ne zaboravljaju. Nada koja ne okreće drugi obraz, naime nemam toliko obraza koliko imamo dušmana.

                                Kragujevac, 1999...Prvi napad na Zastavu - montaža automobila... Fotografisao Zoran Petrović