Борба за
опстанак
Сада више
није важно
шта смо
изгубили, а шта добили,
шта су
нам отели или смо сами дали,
шта смо
заборавили или нисмо запамтили,
шта смо
предали, а шта продали,
чему смо
се надали, а шта постали,
чему тежили,
а где смо стигли...
Сада више
није важно
колико
смо речи заборавили,
колико
смо туђег трабуњања научили,
како смо
могли и смели мртве да не пребројимо,
где нам
је била свест и савест да рањене не лечимо,
како смо
прихватили да на стид и на срам пљунемо,
наше
ћерке и сестре на пијацу голог тела да износимо,
нашим
синовима и браћи да у буквице запишемо
и да их
жигошемо као јаловце и нераднике,
кукавице
и издајнике...
Сада више
није важно
зашто смо
клечећи пружали руке за окове,
али пре
тога црно испод нокта дали да нам узму,
децу да
нам уче како су им родитељи злотвори,
да нам
младеж трују поганштином несоји,
да нас лече
тако да лека никад не нађемо...
Сада више
ништа није важно
сем да се
саборнички збијемо у редове.
Почиње
борба за опстанак наше нејачи.
Нада Петровић
22. 03.2018.
Нема коментара:
Постави коментар