Препорука Наде Петровић: Збирка песама Грчка свеска Мирослава Тодоровића

***

ЉЕСКА се светлост

Блиста пучина

Отвара дан

У шумору речи

Небеску плавет

Слушам

Даљине

На обали светлуцају

И у теби се  чују

Препорука Наде Петровић / МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ / ДАН

ДАН

Дан се отвара споро

Бешумно

Силази с брда

Земља стрпљиво

Чека свјетлост

Већ се назиру путеви

А ја сам неодлучан

Којим да кренем

Истине се не назиру

                                             МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ

                                                    Фотографија Наде Петровић

Нада Петровић / Изговорена

Изговорена

Најјача је на свом прагу

Наслони се на кућу

Припитомљује гује из темеља

Пред њом се ништа не крије

Она ништа не открива

Ван кућишта

Окамењена маховина

Увуче се међ' зубе

Да подупре стубове

И изнутра ојача себе

Кад пред вратима

Мечка заигра

Добош одјекне злокобно

Кућа се ослони

На туђу реч

Тад укућани заћуте

Прво са туђинима

А онда међусобно

Нада Петровић

Збирка „ Преко прага речи“

2009.година

Препорука Наде Петровић : Светлана Биорац-Матић / Међе

Међе

Још деди нокти не помодреше

а стриц и отац

кућу поделише,

међе омеђише,

ударише колце и плотове...

Стрина и мајка

пребројаше све кашике

шерпе и лонце

распараше ткане ћилиме,

преломише и колач славски

на равне части...

Посвађаше се

око старог дуда

под којом смо некад

крунили звезде

ушушкани у у топло повесмо

кукурузне свиле

и пили ширу

што се цедила

из тек смуљаног грожђа...

Писну гугутка у гнезду

на врх дуда међаша

кад прва псовка паде.

Зајаука икона

залајаше сеоски пси...

Развезаних марама

жене стадоше

пребирати по клетвама.

После смо

окретали главу једни од других

тражили рођене

у нерођенима,

мимоилазили се ћутке

и миловали кришом погледима.

Однесоше године

свадбовања и рађања,

занемели

више се нисмо ни сећали

црног дуда међаша,

ал' ћутњу нисмо успели

премеђити.

Кад се низ друм

разлеже јаук

и барјак црни у небо узлете

затекох оца како нариче

и тражи ону половину срца

заплетену у међе.

А оне зарасле у корове,

куће испразниле,

па чекају да се вратимо

са све четири стране

на које се у ћутњи

разиђосмо.

Један до другог

под старом липом на гробљу

стриц и отац

поравнали међе.

Фотографија из личне архиве Наде Петровић

Нада Петровић / Уста пуна земље

Уста пуна земље

Као дете јела сам земљу.

Гребала темеље наше куће

и пуним шакама гурала у уста.

Сада су ми уста пуна камења.

Не смем да се насмејем,

испашће камење, срушиће се темељи.

                                              Нада Петровић

                                        Песма збирке "Додири"

                                               1995. година

Фотографија са нета... Нема име аутора...

Нада Петровић / Минут ћутања

Треба ми реч... Тражим је и не налазим... Покушавам да се сетим... Сатима гледам у текст који исправљам... Не волим исте речи у тексту да понављам... Већ заморена на тренутак погледам на ФБ... И прочитам... Димитрије Николајевић је преминуо јуче... Одједном ми ништа не треба... Остављам сређивање рукописа за неки бољи дан... Остајем без свих речи враћајући се у време када ми је Димитрије писао рецензију за „Раскућене речи“... Мало је минут ћутања...

                                            Нада Петровић

Нада Петровић / Прокук

Прокук

Ударио прокук у цвељиво вече,

поверица неверицом кади,

уприличак с ногу без прилике,

погледом ко врљиком млати,

мени кривицу насађује,

баскијама речи себе ограђујем. 

                                      Нада Петровић

                                 Песма из збирке "Додири"

                                          1995. година

             

Nada Petrović / Šaltovanje...

Šaltovanje...

Ko je danas zapeo ko gluv na tocilo pa Evropa nema alternativu i ostale budibogsnama parole? Ko je u EU?... Sa Hrvatima ( samo kao primer i nije jedini koji potvrđuje pravilo) nismo mogli u istoj državi, ili oni nisu sa nama mogli, što mu se na isto svodi... Pa zar EU nije loša kopija Jugoslavije? Po kojoj to logici u Jugoslaviji nije moglo, a u EU može?

Na putu ka Evropi da li nam je bolje? Da li ima manje korupcije, nezaposlenosti, investicija? Životni standard je skočio koliko lestvica? I u kom pravcu?

Šta je san skoro svakog mladog čoveka koji je završio ili završava fakultet?

Poslednjih četvrt veka koliko je manje Srba u Srbiji?

Ko se seća Lazara Krstića??? Po čemu ga pamti Srbija, ili zbog čega ga je zaboravila?

Zašto su neki kukali na groblju Pariza, ali se nisu setili da i u Goraždevcu je neko na nekoga pucao, neko nekoga ubio, i neko nekome spomenike polomio?

Ko se u poslednjih četvrt veka obogatio u Srbiji? Gde su te prve milione novokomponovani zaradili?

Ko je sada vlasnik firmi u Srbiji?

Šta Srbija u svom vlasništvu sada ima?

Dužničko ropstvo do poslednjeg Srbina, zar ne???

Suma sumarus zero...

Subota pre podne je vikend za one koji su u radnom odnosu, za ostale ( a ostali su većinski deo zar ne?) dan kao svaki drugi... E, pa neću više... Neću dan kao bilo koji... Hoću današnji dan do poslednje sekunde... Znači, razmišljanje o ovim i ovakvim stvarima Stoj, pozitivna energija Napred marš... Leva, desna, jedan, dva... Leva , desna, leva, desna... Leva, leva, leva...

                                                             Nada Petrović

                          Fotografija sa neta nema ime autora...

Нада Петровић / Рађање

Рађање

Сазрела је ноћ

у мојим очима,

класје разабирем,

дојке ти плоди,

и да ме нема

с тобом бих зачела

кроз вене река,

кроз пупак неба

мене, моје друго ја

има да роди.

Има да ме има

да ти зубе бројим

и звезде у њима

себе у звездама.

Наузнак умирем обелела

бедемом твојих ребара

што моја ребра боје,

труд до труда

зуби твоји.

Понављам ти име

сина нерођеног,

док пребирем влати

мајчине душице.

Бедро међ' коленима месеца

краде осмех зорњачи

и лепи на снено лице.

А могла сам,

да није умора,

пупчаном врпцом

да те вежем,

место звезда брадавице

трудовима да исплачем.

Склупчана у углу света

међ' глежњевима препознајем

мајушно твоје лице.

   Нада Петровић

                                 Песма из циклуса Додир збирке "Додири"

                                          1995. година

                            илустрације урадила Марија Ружичић

Нада Петровић / Скривена љубав

Скривена љубав

Не би ме било,

кад би ме било

издало.

Не би ме зора,

кад би ме зора

зазорила.

Не би ме вода,

кад би ме вода

однела.

Не било ми те

Да ме не буде.

                                    Нада Петровић

                                 Песма из циклуса Додир збирке "Додири"

                                          1995.година

                            илустрације урадила Марија Ружичић

   

Nada Petrović / Jugoslavija je mrtva, živela Jugoslavija...

Jugoslavija je mrtva, živela Jugoslavija...

Slobodan Mrkojević je moj FB drug... U početku ga nisam najbolje razumela... Ni njega ni njegovu poeziju, ni prozu... Umeo je svojim pisanijama ponekad da me naljuti, ponekad rastuži, ponekad raspoloži, ali nikada, ama baš nikada nisam ostala ravnodušna kada je nešto napisao... Sada želim sa vama da podelim poslednji njegov status... Ako ga najbolje ne razumete sačekajte, razmislite, pitajte srce svoje... Možda će vam ono reći sve ono za šta ponekad nedostaju reči...

A sada status delim sa vama iako ga nisam pitala... Status koji doslovce prenosim... Bez kvačica na nekim slovima... Status nakon kog nisam imala reči da komentarišem... A mogla sam reći: Jugoslavija je mrtva, živela Jugoslavija... Možda sam mogla...

„Balkan umire. Balkan koji smo mi znali. Zivimo sad vec u novom vremenu. U vremenu koje vise nije nase. Siromastvo i glad se vracaju. Vrijeme kad vise nismo svoji na svom. Prodajemo sebe i ne samo sebe prodajemo nasu djecu i nasu buducnost. Interes pojedinca je iznad interesa kako nacije i tako Balkana. Prodali smo se i izgubili identitet, ekonomiju, jezik, televiziju. Ne postoji ni nacionalna valuta. Nista prodali smo se za lazi koje su nam servirane. Nismo htjeli biti svoji. Biti u svojoj drzavi. Danas niko od nas nema drzavu. Bez obzira sta se i dalje lazemo da imamo. Drzave iz kojih bjeze nasa djeca nisu vise nase drzave. Postali smo stari i umiremo. Birali smo 91 izabrali smo lazi mjesto istinu. Ubili smo drzavu. Jedina prirodna drzava koja je imala i mladost i svoj integritet. Nije ni vazno. Odlucili smo se za cjepanje za umjetne nepostojece drzave. Bez obzira sta vi mislite da ste izabrali da budete svoj kako vi kazete na svom. Drzava je umrla a nastali su surogati. Ne vjerujem da je moguce vama dokazat to sta ja govorim. Drzave koje nisu u stanju da obezbjede dovoljno posla i srecu novim generacijama nisu drzave. Drzave u kojima raste ocaj i nepravda. Drzave koje gube mladost. Drzave u kojima raste broj samoubica i nisu vise drzave. Nece ni biti jer mislim da je kasno za kajanje. Na zastavama kojim se mase pise s druge stane bjezi odatle. Tko zna sta buducnost nosi. Samo ocito je da ne nosi nista dobro. U zemlji u kojoj je ubijena nada a raste mrznja je zemlja koja je vec odavno izgubila svoj identidet. U stvari sadasnji identitet koji se zove patriotizam se gradi na mrznji. Ne znam da li vam je jasno da zivimo jos samo od i na ostacima Jugoslavije. Nista nije izgradjeno sve je unisteno. Ponekad se umotam u zastavu Jugoslavije, pustim Hej Slaveni. I tako uspravan stojim placuci nad zemljom koja je svoje javne kuhinje zatvorila pedeset i druge. Jer niko nije dosao u njih da jede. Niko nije bio gladan. I to sedam dana niko nije dosao da jede. Niko se nije te godine ubio. Takvu zemlju smo unistili gdje je sesdeset i nesto populacije 80 godine kretalo na fakultet. Te pedeset druge nismo imali ni duga ni gladi. Doduse koga brige za to. Sta smo putovali. Sta smo ljetovali. Nema vise toga. Zasto sam ja nostalgican. Zasto to radim sebi ne znam. Zasto tako umotan u tu zastavu koja mi sad lici na izgubljenu nadu i raj stojim i placem. Zasto volim toliko mnogo te ljude. Koji ne mare ni za sebe ni za svoju djecu. Koji jos samo pricaju jezikom mrznje ili gladnog stomaka. Nisam nista unistio. Ne znam da mrzim. Samo volim to je ipak slika porazenog jadnika, I placka. Raspisao sam se tako stojeci Himna je zavrsila. Da li je iko jos slusa i stoji dok ona se svira?  Svima vama zelim dobro jutro.“

Нада Петровић / Отклапање

Отклапање

Сретох данас мајку школске другарице... Осамдесетогодишња старица коју никада нисам видела нерасположену скупила усне да не јаукне... Када сам је питала како јој је ћерка за коју сам чула да је пала на постељу, једва ми је кроз зубе процедила: „Није добро... Добро није...“ и крајем мараме покрила браду и доњу усну која је треперила као последњи лист на ветру... Посматрала сам њене руке, на којима и поред толиких година које је преко леђа пребацила, ипак нема старачких флека, једино се модрило жила кроз бледу кожу пробијало и као да је уцртавало сливове подморница које последње трзаје живот избацује на површину... Она, након неког времена, раскрили ткану торбу, показа ми јабуке непрскане и хлепче мешено и на дрва печено, па у везену крпу увијено, као да носи некоме повојницу  и као да хтеде нешто да рекне, ал' се предомисли и заћута...

Ћутим и ја, а шта да јој и кажем. Не постоји утеха мајци када јој дете вене пред очима... Нисам знала шта ћу па јој само руку спустих на надланицу и благо стисох, а тај стисак као да из ње провали: „ Знаш, боли је све... Знаш, не једе ништа... Знаш, из куће не излази... Знаш сви добри резултати... Знаш, сви доктори вичу да је здрава и дадоше јој за пуне канате лекова... Знаш, ишли смо и код видара и врачарица... Знаш силне паре подавасмо, ал'  ништа не помаже... Знаш, сад нам једна рекла да треба да је отклапамо... Знаш, ајд уздравље, ја овде излазим“.

Сетих се баба Цоле која је пре тридесет и кусур година причала како је остала жива само зато што су је отклапали... Покушавам да се сетим како се то ради...Све је потонуло у заборав сем да се ритуална радња врши на гробљу... Ако се не варам то је чин побратимства болног са неким из другог села и врши се помоћу специјалних крстова, баш за ту сврху који се користе, и који се стављају на болесника... И још се неки железни окови око ногу стављају... Онај кога болесница побратимљује скида те букагије и целу заклетву изговара, заклетву чијег се једног дела сећам „Откупи роба од гроба“... И цео тај обичај се све зове откупљивање или отклапање... И то побратимство се више поштује него што се поштују браћа и сестре по млеку и крви...  И тада је Цола помиљала да постоје и побратимства која се врше у цркви, али да је ово на гробљу боље и да се брже оздрави...

Покушаћу ових дана да сазнам од једине баке која је давно  зашла у девету деценију и која је још при здравој памети... Ред је да се тако нешто још једном запише, иако сам свесна да ће ускоро и тај обичај да се заборави... Знам да је Вук о томе писао када је српске обичаје набрајао и о сваком нешто рекао, али можда ће ова бакица нешто ново да ми каже, делић који није до сада записан... Можда...

                                                Нада Петровић

Фотографија из личне архиве

Нада Петровић / Комендије

Комендије

Покладе или Бела недеља је скоро заборављен обичај који је пренет из паганског периода скоро до данашњег дана и који се полако али сигурно заборавља. Уместо њега деца ће да нам памте Ноћ вештица и штатијазнамчега... А комендије су људи под маскама које су у Белој недељи ишли од куће до куће и певали и играли, на тај начин терајући зиму и дозивајући пролеће. Поворка се најчешће састојала од младе, младожење, бабе, деде, кумова, свирача... Ако је у комендијање кренуло више учесника било је ту и војвода, девера и сватова... Домаћице су пред комендије износиле сланине, јаја, печенице, јабуке, колаче, а у скорије време почеле су и парама да ките младу и младожењу... Млада и младожења под маскама били су тихи, мирни, вижљасти и смерни, деда и баба јаки, да могу пуне котарице да понесу, кум је командовао где да се сврати и којим ритмом да се започене „свадбено весеље“... Старији су се радовали, нека мања деца су плакала уплашена маскама... Можда треба напоменути да су комендијаши били једино мушкарци, чак и у женским оделима и са маскама жена... И да се данима покушавало погодити ко је те године учествовао у комендијала...

И још нешто... Постојао је израз за оног ко се шали преко мере „да тера комендије“...  И постојала је једна од тежих клетви: „Дабогда ти комендије кућу заобилазиле..."

                                         Нада Петровић

Фотографија маски и гардеробе комендијаша преузета одавде

                http://www.badnjevac.com/images/hronologija/bela%20nedelja.jpg

Нада Петровић / Круг

Круг

Затварам се у саму себе.

Као цвет латице скупљам.

Ножни прсти се уплели у косу.

Зауздај руке невид ме гуши.

Молитве не помажу,

круг је све ужи.

                                        Нада Петровић

         Песма је из збирке „Додири“  објављене 1995. године.... 

   

Нада Петровић / Додири

Додири

Расађујем прсте своје

по корењу дивље траве.

Додиром да искласају,

кад заресе да се јаве.

На ноктима гнездо прави

пола човек, пола птица,

једном руком нежно грли,

другом кида део лица.

                                          Збирка „Додири“ 1995.... Нада Петровић

   

Нада Петровић / Затворена врата

Затворена врата

Куцај на врата затворена,

она чије кључеве немаш,

где виси мутаво звоно, глуви гонг,

мучаљиви звекир и истргнут тучак са клепетуше.

Удру песницом, ногом, раменом, главом,

по изгравираним именима, титулама, надимцима

и оним безименим плотовима

где од твојих песница отпадају љуске сасушене боје,

са изгребаних довратника и надвратника,

са писама које нико није преузео, нити прочитао.

Моли, дозивај, тражи,

шапатом, полугласом, вриском, криком,

калаузом тишине која отвара све цилиндре,

изваљује кваке и разваљује шарке,

празним погледом који испуњава шпијунке,

пескари стакло преко мата који крије тајну

да ти више не станујеш иза тих затворених врата...

                                    Нада Петровић

Фотографија из личне архиве